Како при самом поласку детета у школу, тако и у току школовања, многе теме нам се могу врзмати по глави: Да ли слуша на часу? Да ли разуме све? Како се уклапа у групу? Како комуницира са другарима? Уме ли да се заузме за себе? Зна ли шта је дозвољено, а шта забрањено? Питања се само роје.
За многе теме и изазове са којима се дете сусреће у школи, можемо заједнички да се припремимо кроз разговор и спонтано, дискутујући о свакодневним ситуацијама у којима се налазимо. Једна од њих је и сналажење детета у заједници и однос према различитостима.
Ставове које је дете изградило о другима и о њиховим карактеристикама, али и о томе како да поступа према другима након што препозна неке од тих карактеристика, можемо често да подразумевамо. Ипак, ставови детета често нису идентични као наши сопствени. На пример, чак и ако јасно знамо какви су наши ставови, како се понашамо пред дететом и какав пример детету дајемо, дете може да мисли нешто сасвим друго. Прво, зато што је самостално протумачило неку нашу реакцију или коментар, а то нисмо пропратили разговором и разјаснили ситуацију која је можда била конфузна за дете. Друго, зато што се дете социјализује и ван породице и ван нашег „видокруга“ разматра и усваја различита мишљења, реакције и вредности. И то је нормално. То се дешава на телевизији и на интернету, са вршњацима у вртићу, школи, парку и на ваннаставним активностима, на улици и у продавници.
Обичан разговор
Примера ради, примећујемо да дете избегава да се дружи да новим учеником у одељењу који не говори у потпуности језик уобичајен у нашој околини. Комуницира и разуме, али матерњи језик му је неки други. Или на пример, изненадимо се када видимо да се руга другом детету због изгледа или одеће коју носи. Уместо да поставимо дете пред нас и држимо му предавање о поштовању различитости, можемо да приступимо овој теми кроз коментарисање неких околности или ситуација са којима се ми сами сусрећемо сваки дан: у продавници, на послу, у прегледу садржаја на интернету или телевизији. Важно је да дете схвати да се чланови неке заједнице могу разликовати по националној и етничкој припадности, верској, културној или језичкој припадности, родном идентитету и сексуалној оријентацији, по породичном статусу, имовинском или здравственом стању, по изгледу и тако даље. Чак и наше дете може бити тај члан заједнице који се разликује или може бити у контакту са другим члановима који су по нечему различити од већине.
Снимак стања
Након што отворимо тему кроз лични пример и из свакодневних ситуација извучемо корисне и занимљиве приче, важно је да подржимо дете да каже како то разуме пре него што уведемо објашњења. То ће нам омогућити да „снимимо стање“ и можда сазнамо од детета нешто што нисмо знали. Дететова перспектива ће нам приказати шта је оно имплицитно чуло и видело од нас, научило по моделу или уочавајући како се понашају вршњаци или други одрасли. Тек након што саслушамо дететово гледиште, можемо постепено да га упутимо у правцу прихватања различитости.
Интервенција
Прихватање различитости омогућава да живимо у заједници у којој сви људи без обзира на различитост остварују своја људска права. Можда ћемо бити изненађени дететовом перспективом рецимо о мањинским групама или о вршњацима са инвалидитетом. То нас може и поразити јер знамо колико смо се трудили да дете од нас чује да су разлике у реду. Тада је потребно да направимо благу интервенцију. Тада на ред долази објашњење. У овом једном од наших примера, могли бисмо да предочимо детету шта све деца са инвалидитетом пре свега могу да раде или створе, где све могу да учествују и на који начин могу да буду део групе. Прво да истакнемо могућности. Потом бисмо могли да се осврнемо на оне (углавном малобројне) ствари које та деца нису у могућности да раде.
Толеранцију деца уче од нас
Иако знамо (из примера у тексту, али и из искуства) да деца могу да „покупе“ различите вредности и ставове из популарне културе и кроз интеракције са вршњацима и другим одраслима, ипак је најважније и најтрајније оно што уче од родитеља. Важне су реакције родитеља у збуњујућим ситуацијама, важно је шта родитељи кажу пред дететом о другим људима, важна је подршка за препознавање пре свега сличности, а тек онда разлика међу људима. То је нешто што ће дете памтити. Суштина толеранције је поштовање различитости и свест о томе, тј. прихватање и уважавање другачијих ставова, мишљења и начина живота. Из те перспективе дете може касније кроз одрастање да изгради солидарност, емпатију и одбојност према дискриминацији и насиљу. Тако ће се развити у социјално и емоционално зрелу особу, самопоуздану и сигурну у своје вредности.
Уколико вам се ова тема учинила занимљивом и корисном, погледајте више у Приручнику за наставнике грађанског васпитања у првом циклусу основног образовања и васпитања који је служио као извор за писање овог текста.
Тамара Костић, @ucenje_za_tebe