Једном сам гледала видео симулацију која је приказивала како метеор удара у Земљу. Огромна ватрена лопта, пламтећи кратер, облаци отровне прашине и животиње затечене катаклизмом. Неке су погођене одмах, неке су умирале полагано, гушиле се или скапавале од глади. Ваздух непрозиран, без сунца, само сивило, прах који се слеже по животу, тишина, одсуство панике, мирење са судбином, покушај да се удахне.
Тако изгледа смрт детета у некој породици. Удар од кога се никада не опораве. На зидове легне ћутање камених лица. О прошлости се не говори, будућност нестане. Сваки осмех је протеран, сваки покрет забрањен, на нека места се више никада не седа, дише се само неопходно. Крив си зато што си ту, што постојиш, што можеш да гледаш. Покривен си тугом као паучином, тргаш је и скидаш, али се она још јаче лепи и сапиње, умотава те у тишину из које желиш да изађеш, сваки атом ти чезне за оним што је било и више никад неће бити, тражиш руке, неки поглед, позив…али нема ничега. Само пустош.
Знам све ово. Умрла ми је сестра. Четири године. Рутинска операција. Није се пробудила.
Прошле су деценије. Лава метеорског удара се охладила, добила камену кору, живот се наставио и остао заувек подељен. Оно што је било пре удара, збрисано је, не сећам се ничега. Остали су само фрагменти, неке боје, мириси, лица истргнута из контекста, осећај лебдења у светлом мехуру, за који често нисам сигурна да ли припада мени или сам га негде успут покупила у очајној чежњи. Живот после удара, када је смрт са треском залупила врата, памтим као време ходања кроз тишину у форми астралног тела коме све треба, али не добија ништа. Уместо очију, теме сагнуте главе, уместо поздрава, неми трептај, измицање и хладна тама.
Тако одрастеш. Зазидаш у себи лепљиве језике лаве која се ваља и трује, носиш их пажљиво, не откриваш, останеш крив на посебан начин, увек зебеш док се смејеш јер знаш како се та нит лако кида. И на сваку смрт детета почнеш да се гушиш, свака те враћа, разбија ограде, наступе они исти дани бесциљног ходања и жеље да се све исприча, да се некако објасни и заувек излије. Али, немогуће је. Та река је превише густа да би потекла.
И, онда, ових дана, умире девојчица у Чачку. Четири године. Рутинска операција. Није се пробудила. Мајка са народом тражи истину на улици. Не верује. Жели одговор. Да ли је њено дете лекарска грешка или статистика? Гледам је очајну и молим се да јој бес што дуже потраје. Јер после њега долази тишина. Питам се има ли у породици још деце. Она ће умирати полако.
Тугујем све до момента када чујем изјаву са политичког врха који у смрти детета види прилику за личну сатисфакцију. Каже: лекар је блокадер, друге је називао убицама.
Све речи које знам нису довољно снажне да опишу срамоту овог поступка. Утиснула ми се у свест као заражени нокат. Данима ми шиба по успоменама, по изнова пробуђеном болу, по годинама када сам била дете које својим животом подсећа на оно друго нестало, копа ми по родитељима чији су путеви прекинути, прља ми слике, и гробове, и сузе.
Јесмо ли људи или звери? Имамо ли части? Знамо ли за границу? Како су нам деца постала тако јефтина, па их живе пребијамо, а мртве понижавамо, породице им газимо, не осврћемо на њихов бол, звиждимо им за рачун неке агенде, штитећи себе и своје?
Постоји један тренутак када се занеми од ужаса и каже: доста.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца
