Jednom sam gledala video simulaciju koja je prikazivala kako meteor udara u Zemlju. Ogromna vatrena lopta, plamteći krater, oblaci otrovne prašine i životinje zatečene kataklizmom. Neke su pogođene odmah, neke su umirale polagano, gušile se ili skapavale od gladi. Vazduh neproziran, bez sunca, samo sivilo, prah koji se sleže po životu, tišina, odsustvo panike, mirenje sa sudbinom, pokušaj da se udahne.
Tako izgleda smrt deteta u nekoj porodici. Udar od koga se nikada ne oporave. Na zidove legne ćutanje kamenih lica. O prošlosti se ne govori, budućnost nestane. Svaki osmeh je proteran, svaki pokret zabranjen, na neka mesta se više nikada ne seda, diše se samo neophodno. Kriv si zato što si tu, što postojiš, što možeš da gledaš. Pokriven si tugom kao paučinom, trgaš je i skidaš, ali se ona još jače lepi i sapinje, umotava te u tišinu iz koje želiš da izađeš, svaki atom ti čezne za onim što je bilo i više nikad neće biti, tražiš ruke, neki pogled, poziv…ali nema ničega. Samo pustoš.
Znam sve ovo. Umrla mi je sestra. Četiri godine. Rutinska operacija. Nije se probudila.
Prošle su decenije. Lava meteorskog udara se ohladila, dobila kamenu koru, život se nastavio i ostao zauvek podeljen. Ono što je bilo pre udara, zbrisano je, ne sećam se ničega. Ostali su samo fragmenti, neke boje, mirisi, lica istrgnuta iz konteksta, osećaj lebdenja u svetlom mehuru, za koji često nisam sigurna da li pripada meni ili sam ga negde usput pokupila u očajnoj čežnji. Život posle udara, kada je smrt sa treskom zalupila vrata, pamtim kao vreme hodanja kroz tišinu u formi astralnog tela kome sve treba, ali ne dobija ništa. Umesto očiju, teme sagnute glave, umesto pozdrava, nemi treptaj, izmicanje i hladna tama.
Tako odrasteš. Zazidaš u sebi lepljive jezike lave koja se valja i truje, nosiš ih pažljivo, ne otkrivaš, ostaneš kriv na poseban način, uvek zebeš dok se smeješ jer znaš kako se ta nit lako kida. I na svaku smrt deteta počneš da se gušiš, svaka te vraća, razbija ograde, nastupe oni isti dani besciljnog hodanja i želje da se sve ispriča, da se nekako objasni i zauvek izlije. Ali, nemoguće je. Ta reka je previše gusta da bi potekla.
I, onda, ovih dana, umire devojčica u Čačku. Četiri godine. Rutinska operacija. Nije se probudila. Majka sa narodom traži istinu na ulici. Ne veruje. Želi odgovor. Da li je njeno dete lekarska greška ili statistika? Gledam je očajnu i molim se da joj bes što duže potraje. Jer posle njega dolazi tišina. Pitam se ima li u porodici još dece. Ona će umirati polako.
Tugujem sve do momenta kada čujem izjavu sa političkog vrha koji u smrti deteta vidi priliku za ličnu satisfakciju. Kaže: lekar je blokader, druge je nazivao ubicama.
Sve reči koje znam nisu dovoljno snažne da opišu sramotu ovog postupka. Utisnula mi se u svest kao zaraženi nokat. Danima mi šiba po uspomenama, po iznova probuđenom bolu, po godinama kada sam bila dete koje svojim životom podseća na ono drugo nestalo, kopa mi po roditeljima čiji su putevi prekinuti, prlja mi slike, i grobove, i suze.
Jesmo li ljudi ili zveri? Imamo li časti? Znamo li za granicu? Kako su nam deca postala tako jeftina, pa ih žive prebijamo, a mrtve ponižavamo, porodice im gazimo, ne osvrćemo na njihov bol, zviždimo im za račun neke agende, štiteći sebe i svoje?
Postoji jedan trenutak kada se zanemi od užasa i kaže: dosta.
Autor: Biljana Vasić, prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca