Ministarstvo prosvete Srbije najavilo je da će školske uprave roditeljima školaraca proslediti upitnik u kome će se tražiti odgovor na pitanje da li đaci treba od naredne školske godine da nose školske uniforme ili ne.
Aktuelni ministar prosvete, Mladen Šarčević, inače osnivač privatne osnovne škole „Ruđer Bošković“, najavio je ovu akciju odmah po imenovanju na novu funkciju, naglašavajući da je to njegova lična inicijativa, ali da je podržavaju i u Nacionalnom prosvetnom savetu, a sa njom su saglasni i brojni direktori škola, kao i nastavnici i psiholozi.
Nije loše naglasiti da đaci u ministrovoj privatnoj školi već nose uniforme.
SAMA IDEJA NIJE NOVA
Ideja se primenjuje u brojnim školama u svetu. Primenjivala se i na ovim prostorima i u 19. veku, i u vreme SFR Jugoslavije, kada su sin rudara i sin direktora formalno bili isti i kada su deklarativno imali ista prava. Možda je to tako moglo u sistemu koji je bio mešavina socijalizma i komunizma, ali ta priča nikako ne pije vodu u eri liberalnog kapitalizma, kada je sve podređeno njegovom veličanstvu dolaru. Pardon, evru.
Imaju školske uniforme i svojih prednosti, nije da nemaju. Odeća se čuva od prljanja, omogućavaju lakše uočavanje onih koji se muvaju po školskim dvorištima i hodnicima a da im tu nije mesto, i sa te strane bi bilo razumno podržati uvođenje uniforme.
Postoji, međutim, sijaset važnijih problema kojima se neophodno pozabaviti pre nego što na red dođe uniformisanje đaka.
Za početak bi trebalo raditi na edukaciji roditelja, koji moraju da shvate da im je dužnost da usađuju detetu od najranijeg detinjstva radne navike i da ih pripremaju za period u kome će sticati obrazovanje. Danas je postalo potpuno uobičajeno da se deci omogućava što je moguće veći komfor, da se insistira samo na pravima dece, dok se obaveze u potpunosti zanemaruju. To mališane čini lošim đacima u startu.
NEOPHODNA JE I POTPUNA REFORMA ŠKOLSKOG SISTEMA
Naš obrazovni program više je nego nakaradan, i menja se iz godine u godinu, a sve zarad štampanja novih udžbenika i ostvarivanja ogromnih zarada. Ne može se u prosveti promeniti ništa dok se na njeno čelo ne dovede ceo tim ljudi, koji će reformisati program i koji će se odgovorno postaviti prema obrazovanju dece. Sve dok je obrazovni program podređen dnevnim političkim interesima vladajuće oligarhije, ma koja da je od opcija na vlasti, dotle decu učimo pogrešnim stvarima, i na pogrešan način. Sve dok direktori škola i nastavnici i profesori moraju da vode računa o politici, i sve dok premijeri i ministri svečano otvaraju školske wc-e, pomaka napred nema.
Školska dvorišta postala su regularna prodajna mesta lakih, a sve češće i onih „težih“, opojnih sredstva. Droga se diluje ili u samom dvorištu ili u neposrednoj blizini škole, i jedan školski policajac prosto nema fizičkih mogućnosti da to promeni. Basnoslovno plaćeni video nadzori, koje su postavljale neke burazerske kompanije i za to uzele velike novce, često ne rade, pa su se dileri droge – znajući to – odomaćili po srpskim školama. I baš ništa se ne čini da se to promeni.
Devojčice u škole dolaze obučene kao starlete, sa pirsinzima u nosu, uhu, pupku, i ko zna gde sve, dolaze razgolićene, napućenih usana, sa veštačkim noktima, našminkane, sa najnovijim modelom mobilnog telefona. Dečaci se ponašaju kao da su makroi, uzori su im razni akademski građani poput Kristijana Golubovića, a oni koji izvrše nasilje nad vršnjacima ili nastavnicima momentalno postaju heroji. Sistem vrednosti je, zahvaljujući medijima – posebno televizijama sa nacionalnom frekvencijom – u potpunosti izokrenut, i deci su nametnuti pogrešni parametri.
PREVARE, PROSTITUCIJA I PORNOGRAFIJA
Nije retkost da roditelji, koristeći prednosti moderne tehnologije, pišu kontrolne i pismene zadatke umesto svojih čeda, pa im to šalju na Viber, FB messenger ili e-mail, praveći tako od svoje dece neobrazovane duduke, nespremne na suočavanje sa životom. Podjednako česta pojava je da roditelji dolaze u školu da prete nastavnicima i profesorima, ne želeći da prihvate činjenicu da im je dete problematično, ili da ne uči i da beži sa časova.
(..) Ne mogu se izbrojati slučajevi kada je amaterski porno snimak načinjen u školi, za vreme nastave, postao vruća tema na društvenim mrežama. Samo privatni ginekolozi znaju koliki je porast prekida trudnoće kod devojčica u školskom uzrastu, zvanična statistika se tim podacima ne bavi.
U najkraćem, ponašanje današnjih đaka je najblaže rečeno skaradno i neprimereno, a sve polazi iz kuće i posledica je izostanka pravilnog pristupa vaspitanju dece. Kada se na to doda nedovoljna zainteresovanost prosvetnih radnika, koji su destimulisani malim primanjima i lošim odnosom društva prema njima, lako se može zaključiti da nam je obrazovni sistem pred kolapsom. Puno je stvari potrebno promeniti da bismo došli do faze kada će nam estetski momenat biti jedini problem u školstvu. Ostavimo uvođenje školske uniforme za to vreme, i nadajmo se da će ono doći. Što pre dođe, pre ćemo od dece stvarati kvalitetne ljude, umesto što od njih pravimo buduće problematične momke i devojke.
PIŠE: Peđa B. Đurović
Izvor: Kolumnista
Odličan tekst u kojem je pogotovu sve rečeno u poslednjem pasusu (Prevare….. i td.). To je zaista PRAVA SLIKA današnjeg školstva.
Puno je sličnih tekstova o kojima se piše u poslednje vreme i slažem se kazanjima mnogih ali prosto mi je neverovatno da ni u jednom od navedenih tekstova nisam pročitala da se govori o pojedinačnim slučajevima ili grupama dece ili roditelja o kojima se piše. Uvek se globalizuje, „današnja deca, današnji roditelji“ i sl.
E pa nisu SVA deca i SVI roditelji takvi o kakvima se piše i govori. UVREDLJIVO je pisati i govoriti na taj način i svaki put me pogodi kada pročitam ili čujem „današnja deca, današnji roditelji…..“ iz kože bih iskočila.
Ne kažem da sam idealan roditelj niti smatram da su moja deca idealna (ne postoji idealno) ali mislim da sam uspela do sada i prilično sam zadovoljna. Nikada nisam niti ću biti roditelj koji „visi“ u školi iz bilo kog razloga već samo koliko je potrebno za pristojnu komunikaciju sa školom. Kada postoji problem treba da se izoluje i reši ponaosob jer je ipak manje problematičnih u odnosu na ostalu decu kao i roditelje. „Naopako“ bi bilo da su sva deca i svi roditelji takvi kakvim se predstavljaju u medijima. Nije isto reći određeni ili neki su problem….. a ne – deca ili roditelji su problemi. I na kraju se pitam, zbog čega ne pričamo ili ne pišemo javno o izolovanom/izolovanim problemu/problemima ?
P.S. I da… unioforma je za đaka ali i za nastavnika jer očigledno da je teško poštovati kodekse oblačenja