Tatin ponos, tatin junak, tatina dika još spava, a meni žao da ga budim, pa odlzim da ga ja upišem na fakultet, da ne bi delija remetio san.
– Dobar dan! – kažem lepuškastoj službenici.
– Dobar dan.
– Evo, popunio sam sve formulare, uplatio sve šta treba. – kažem.
Nakon što je zalepila sliku u indeks, službenica se ljubazno nasmešila i predala mi.
– Izvolite. Doviđenja. – rekla je.
– Šta doviđenja? – kažem razočarano.
– Šta još želite? – podiže obrve dama.
– Da porazgovaramo. – kažem.
– U vezi čega? – pita.
– U vezi malog. – kažem.
– Kog malog gospodine?
– Pa ovog što sam ga upisao.
– Šta da razgovaramo? – pita s čuđenjem.
– S kim da budem u kontaktu preko godine?
– U kakvom kontaktu? – beči se.
– Pa ne znam ko će mu biti, kako da se izrazim, razredni starešina?
– Ne postoji razredni na fakultetu, gospodine.
– Pa dobro, kako se to izgovara ovde? Ko o njemu brine?
– Niko. – kaže cura. – Sam o sebi brine.
– Svakako… – kažem. – Ali ipak, ko vodi roditeljski?
– Molim? – zgrane se službenica.
– Ko saziva roditeljski sastanak? – brižno pitam.
– Ovo me još niko nikada nije pitao. – raširi ruke plavuša – I verovatno me niko nikada i neće pitati! Kakav roditeljski sastanak na fakultetu?
– Pa ko će da mi saopšti ocene? Kako da znam da li je miran ili nemiran? Imaju li užinu?
– Je l ovo skrivena kamera? Kakva užina majko moja! – počinje da žmirka cura.
– Kod koga da opravdam kad ima izostanak? – pitam.
– Kod nikog aman! Nema opravdanih izostanaka ovde! Nema roditelj šta da traži ovde! Šta će roditelj ovde? Gospodine, on je sada punoletan i sam se o sebi stara!
– Ma nemojte! – graknem. – Kad treba da se sve plaća, onda je maloletan. A kad trebam da znam kako uči onda je punoletan! Uostalom, svašta se dešava na fakultetima! Čitam ja novine!
– Šta se dešava – nalakti se službenica.
– Dolaze na fakultet raznorazni probisveti. I one kalašture i svašta.
– Kakve sad kalašture?
– Pisalo je da su njih tri sa četvrte godine, zatvorile jednog samog sa prve i držale ga u sobi do ujutru.
– Je l vaš sin krupan na Vas? – pita zajedljivo.
– Jeste… – dignem glavu.
– Onda će se izboriti, ne brinite.
U istom trenutku otvaraju se vrata, na kojima se pojavljuje jedan čovek. Kada ga je ugledala, službenica mi kaže:
– Evo, fino, igrom slučaja se pojavio dekan. Pitajte njega.
– Kakva je to galama? – pita čovek.
– Vi ste direktor? – pitam.
– Nisam direktor, nego dekan. Izvolite?
– Pita kojim su danima roditeljski sastanci… – kaže mu cura.
– Molim Vas… – dođem konačno k sebi – Samo sam pitao s kim mogu da budem u kontaktu, da znam kako uči dete.
– On više nije dete nego punoletni čovek. – kaže dekan.
– Da, punoletni… – kažem – a kad bude trebala da se plati ekskurzija, onda neće platiti on, nego ja.
– Kakva ekskurzija? – u horu pitaju dekan i službenica.
– Pa tamo gde budete išli… – kažem.
– Gde da idemo? – već se preznojava dekan.
– Gde god da odete ja ću da platim. Al kad me već pitate ja vam predlažem Grčku.
Tako je to bilo prilikom upisa. Ne znam zašto, ali moj sin samnom ne govori već treći dan. Samo čujem, s vremena na vreme, kako u slušalicu nekome kaže:
– Blam, blam, blam…
Nedeljko Popadić (iz knjige BELEŠKE, ZAPISI, PESME I PRIČE)