Упознај своје дете: како родитељски приступ прилагодити темпераменту детета

август 1, 2019

Колико пута сте чули од родитеља да је дете „захтевно“, „хиперактивно“, „осетљиво“, „плашљиво“, „добро“, „изазовно“ итд? Такође, веома учестало родитељи који имају више од једног детета говоре како су браћа и/или сестре потпуно различитог карактера и да код једног детета „пролази“ једна васпитна мера, а код другог потпуно супротна?

Заправо, ови епитети и описи које родитељи често користе се односе пре свега на темперамент детета. Темепрамент је нешто шта нам је дато рођењем. Можда неки родитељи помисле да постоји „добар“ или „лош“ темперамент, али то није тачно. Наиме, темперамент не може бити нити „добар, нити „лош“, може бити само другачији. Свака особа има свој темперамент и по томе се људи (па и деца) међусобно разликују.

Упознај своје дете: Како се темперамент процењује?

Темперамент није један и он се састоји од више различитих карактеристика, односно димензија, и сваки родитељ може да процени у којој мери је свака од тих димензија изражена код његовог детета. На пример, једна од димензија темперамента је колико дете има тенденцију да избегава опасност. Постоје деца која су по природи страшљива (или анксиозна) и сваки минимални знак неке опасности, они ће се повући. За њих опасност може бити и улазак у неку социјалну ситуацију, али и било која нова и непозната ситуација (на пример полазак у школу). С друге стране постоје она деца која немају тако изражен страх од тих непознатих ситуација и околности, па се често за њих каже да су неустрашива. Поред поменуте димензије темперамента, постоји и димензија потрага за новином и истраживањем, зависност од награде, као и димензија упорност.

Шта је сензитиван или изазован темепрамент?

Иако ће већина родитеља рећи да деца која су по природи повученија и мање друштвена су та која имају осетљив темперамент, истина је ипак да сва деца која на претходно поменутим димензијама иду у било коју крајност поседују осетљив или изазован темперамент. На пример дете које показује импулсивно понашање, повишен истраживачки нагон, екстремно високу социјабилност и/или висок ниво енергије, може заправо показати нека несташна понашања која одраслима углавном сметају. Често та деца буду називана погрдним именима и придевима: „немиран/на“, „безобразан/на“, „хиперактиван/на“, „немогућ/а“,… Иако не делује тако, та деца заиста у једном момемнту почну да верују да су „лоша“ и то има јак утицај на то да њихово самопоуздање буде ниско.

Срећом, већина деце је негде између на димензијама темперамента, али да би родитељ прилагодио свој родитељски приступ свом детету, било би пожељно да добро упозна своје дете.

Како предвидети потенцијалне тачке конфликта између детета и родитеља

Иако не постоји „добар“ или „лош“ темперамент, често се догоди да родитељима не пријају одређене карактеристике темперамента њиховог детета. То се дешава због тога што у тим димензијама (карактеристикама) родитељ и дете су потпуна супротност. На пример дете које има висок ниво енергичности и активности, стално је у покрету и нон стоп трчи, са једне стране, и родитељ који има низак ниво активност, воли да проводи време више читајући књиге или склапајући пуззле, са друге стране. И за родитеља, и за дете ова комбинација може бити исцрпљујућа, али и тачка неразумевања и будућих конфликата. Уколико родитељ не приђе на адекватан начин свом детету који се разликује од родитеља, може доћи до нарушавања односа са дететом, што утиче на целокупан психолошки развој детета: на његов карактер, на самопоуздање, као и на све друге важне животне вештине.

Који родитељски приступ користити у зависности од темперамента детета

С обзиром да је свако дете различито што због темперамента, што због карактера који се временом обликовао под утицајем средине, и приступ родитеља би било пожељно да се прилагођава. На пример, уколико је дете активно, енергично, воли да трчи и да се игра активних игара, потпуно је логично да му то и обезбедите. Оваква деца често су мање свесна своје телесне шеме и када су код куће лако се могу повредити. Зато је важно да се деци оваквог темперамента обезбеди довољно простора да могу сигурно да се играју, и да им се у исто време шаљу охрабрујуће поруке као што су: “Свиђа ми се то што све радиш тако брзо”. Ове поруке су посебно важне за изграђивање здравог самопоуздања код ове деце, зато што ће их околина у већој, или мањој мери увек осуђивати због њихове активности која је много виша него што многи очекују. Овде није суштина да их представљамо увек у позитивном светлу, већ да у њиховом понашању истакнемо оно што је позитивно и то користимо кроз комуникацију као мала “острвца” да их храбримо и шаљемо љубав.

Посебан изазов за децу оваквог темперамента представља ситуација када је потребно да дете седи бар 45 минута мирно (на пример у школи). Постоји много алата којима родитељи могу помоћи детету да научи вештину дужег седења и рада на одређеном интелектуалном задатку, али је веома важно испоштовати дететову потребу за активношћу. Један од начина је да родитељ заједно са дететом испланира одређене физичке вежбе или активности између дужег седења (на сваких на пример 30 – 45 минута ако треба нешто дуже да ради).

Николина Милосављевић, психолог и психотерапеут

Извор: Родитељство

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама