Како одговорити на дететову жељу за сталном пажњом

октобар 28, 2019

Меган Лекси је мајка троје деце, магистар школске психологије и сертификовани породични терапеут. Такође је део родитељског тима Вашингтон Поста.

Ево питања које јој је један од читалаца поставио:

“Мој муж и ја имамо двоје деце – 8 и 3 године. Знам да смо сами криви, али обоје наше деце су апсолутно немилосрдни у жељи да извуку последњи атом наше снаге у игра с њима. Од тренутка кад дођемо кући с посла, обоје се нацртају и једноставно не попуштају док не прихватимо да сву своју пажњу посветимо само њима. И то траје до одласка у кревет.”

Foto: Canva

Ова мајка каже још и да, викендом, када имају више слободног времена, или је не остављају на миру, или моле за више времена уз таблет, рачунар, телевизор.

“Никада нисам замишљала да ћу одгајати децу која не могу сама да пронађу забаву, али очигледно да је баш тако испало. Које је нормално време које треба да проведем играјући се са децом и како да их научим да не очекују тако пуно од нас?”

Меганин одговор је прилично свеобухватан, а ми мислимо да би многима могао бити од помоћи:

“Овај сценарио ми је врло познат. То се обично дешава онда када покушавамо да следимо сва правила и будемо добри родитељи. Онда проводимо време с децом, укључујући и индивидуално време са сваким од њих, покушавајући да забранимо технологију током викенда и да их усмеримо на слободну игру.

Ипак, по ономе што сте ми написали, ја не видим да ви игде грешите. А онда се намеће питање: Ако посвећујете толико пажње својој деци, зашто им онда и даље треба пажња?

Прво, размислимо о квалитету ваше везе. Да ли ваша деца иницирају ваше заједничке активности? Да ли су они први који су покушали да успоставе контакт? Да ли се непрестано такмиче за пажњу – вашу и мужеву?

У овом питању постоје две важне тачке:

Прво, иако очигледно проводите време са својом децом, ако они сматрају да су они иницијатори, заправо се повећава њихова несигурност. Зашто? Деца (посебно трогодишњаци) не би требало да јуре одрасле због пажње. Одговорност је у потпуности у рукама одраслих. Ако вас деца прогањају по кући, повећава се њихова несигурност и потреба за пажњом.

Зато одвојте време да размислите о томе ко управља породичним односом. Запитајте се: „Да ли они заповедају шта ћемо радити, како ћемо то урадити и када ћемо то урадити?“ Ако да, схватићете да заправо ваша деца сваки пут желе да потврде себи да имају вашу пажњу и да су вам важна.

Понекад, ви иницирајте. Ви одлучите чим ћете играти, са ким играте и колико дуго. Ако ваше дете воли да се игра Уно, можете да му кажете “Размишљао сам да играм Уно са тобом цео дан!”, Ви заправо “вадите речи из његових уста”. Ви сте организатор игре и иако то захтева одређене глумачке вештине с ваше стране, видећете да ћете се забавити.

Оно на шта морате бити спремни је да ће бити суза. Ако преузмете иницијативу за игру и одлично се проведете, деца ће можда желети да наставе ту игру, па, заувек. Прекидање игре ће их узнемирити, али то не треба да буде проблем. Ваш циљ је и да научите дете да се суочи са негативним осећањима. Када дође време за крај активности коју сте ви иницирали и која им се допала, настаће драма. Сачекајте да прође.

Следећа ствар коју ћете вероватно урадити је да им дате идеје како да се сами забаве. Очекујте да ће сваки предлог бити одбијен (осим можда телевизије или игрица, али то нећете ни нудити).

Али, ако сте већ успоставили дубоку везу у овом тренутку (а то не траје сатима), апсолутно је прихватљиво саосећати са дететом („знам да је заиста без везе кад ти је досадно“) и окренути се неком другом послу који треба да обавите.

Моје једино упозорење је да је трогодишњак врло мали, а дечја способност да умирује своја осећања још увек не постоји. Дакле, ово је врста плеса у којој покушавате да удовољите потребама свог детета, али и да му помогнете да одрасте. У суштини, сваком детету је потребно нешто другачије.

Последње што желим да додам је да ви као родитељи морате водити рачуна и о себи. Нађите времена за тренинг, за пријатеље, да будете сами. Знам да се лако може јавити осећај кривице јер можда нећете сваког дана сате и сате проводити уз децу, али ће ваше расположење бити весе

ло и позитивно, а ваша способност да будете стрпљиви и љубазни према својој деци ће процветати. Брига о себи је попут депозита у матичној банци.

Дакле, управљајте стварима када је у питању комуникација, не брините због плакања и брините се о себи. Срећно!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама