U jednoj od najprodavanijih knjiga o roditeljstvu svih vremena, autorka Pamela Drukerman sprovodi čitaoca kroz pravila francuskog roditeljstva, gde deca spavaju po celu noć, jedu sve što im se stavi na tanjir, ponašaju se pristojno uvek i sami se nauče na nošu sa tri meseca. Kada sam pročitao knjigu poželeo sam da usvojim taj stil roditeljstva. Želeo sam da moja deca postanu mirna, razumna i poslušna i da se okončaju besane noći i večita cmoljenja mojih naslednika od četiri i šest godina.
I tako sam odlučio da se malo pravim Francuz. Hteo sam da vidim kako će to da izgleda.
Dok sam se pripremao za taj poduhvat i čitao o tome, nekako su se izdvojile dve glavne taktike koje treba da koriste svi oni koji žele da prate francuski stil roditeljstva: ne dozvoliti deci da pomisle da su centar univerzuma i razgovarati s njima kao da su već odrasli ljudi potpuno sposobni da sve razumeju. Po prirodi, ja ne radim nijednu od ove dve stvari i postoje razlozi za to. Ne slažu se baš svi stručnjci da je takav stil roditeljstva najbolji i da će od dece stvoriti sigurne, uspešne, dobre ljude. Ipak, pošto verujem da je jedini način da u nečemu uspeš da istražiš sve opcije, rešio sam da pokušam.
Prvo što sam uradio bilo je da malo stanem na kočnicu kada je u pitanju brzina mog odgovora na sve potrebe moje dece. Ako nešto radim u tom trenutku, ja im kažem da sačekaju. Kažem im da se strpe. I to sigurnim glasom. Njihova reakcija me nije iznenadila – počeli bi da mole i kukaju sve glasnije. Ja onda još čvršće potvrdim svoj stav da ću im pomoći kad završim to što radim. Oni onda počnu još jače da kukaju. Bilo je iscrpljujuće. Ali onda, negde četvrtog dana, nešto se dogodilo. Moji dečaci iznenada su shvatili da neću potrčati čim me pozovu. Stali bi pored mene u tišini čekajući da završim to što radim kako bih im se posvetio. Počeli smo, dakle, da napredujemo i učimo se strpljenju.
Normalno, bio sam potpuno oduševljen ovom promenom. I takođe normalno, počeo sam pomalo i da zloupotrebljavam novu situaciju. Jedna od stvari koju sam im rekao je da ne smeju da me prekidaju dok se sa njihovom mamom dogovaram koji film ćemo da gledamo. Onda da ne smeju da me prekidaju dok sam na Fejzbuku. A ponekad je to što su oni hteli da pitaju bilo toliko beskrajno jednostavno da bi me ophrvala krivica što sam ih pustio da čekaju.
„Tata, hoćeš li da se igraš sa nama?” pitali bi me.
„Budi Francuz,” ponavljao sam u sebi zamišljajući se kako uzimam dug dim kubanske cigarete sa nogama podignutim na sto. „Reci im da se igraju sami.”
Nije mi se nešto dopala ova nova verzija mene. Jeste, bilo je lepo osetiti da držim konce u svojim rukama. Bilo je lepo imati vreme za sebe. Bilo je lepo i ne slušati kuknjavu. I, verujte, bilo je jako zabavno sa decom razgovarati kao s potpuno odraslim ljudima. Nije da sam ikada potcenjivao njihove sposobnosti u razgovoru, ali nisam nikad ni razgovarao s njima kao da smo potpuno ravnopravni. Prvi put kad sam pokušao, šokirao sam i njih i sebe. Rvali su se i otimali oko loptice skočice. Jedne od trideset koliko ih imaju. Prišao sam i obratio im se kao potpuno odraslim ljudima:
„Dobro. Stanite. Znam da mislite da je to jako važno, ali takođe znam da ste sposobni da se ponašate razumno. Budite razumni.”
„Ali, on je… “
„Očekujem od vas da se ponašate bolje jer znam da ste za to sposobni. Znam da umete da delite i da sarađujete”
„…”
Pogledali su me iskosa. Bili su potpuno zbunjeni. Nisu znali šta im govorim jer moje reči nisu bile praćene emocionalnom reakcijom. Nisam ušao naoštren i rekao ima da prekinu više sa glupostima. Zato su morali da obrate pažnju na moje reči, jer im ton nije mnogo rekao.
Iskrivili su glave kao kuce kad su zbunjene. Potpuno ista stvar ponavljala se kad treba da idu na spavanje, da večeraju, da pospreme igračke. Promena je bila čudna za sve, ali brzo su se uklopili. Rekao sam im da moraju da rešavaju probleme i, na svoj način, to su i radili. Nismo postali saradnici preko noći, ali je komunikacija postala bolja, iskrenija. A deca su dobijala reakciju na svoje postupke koja je činila da se osećaju odraslim.
Ne mogu da kažem da mi se nije dopao taj način komunikacije. Za razliku od hladnih francuskih očeva, ovaj je bio razuman i prisutan. Ali istina je da ja nemam dovoljno hrabrosti (ako hoćete tako) niti želje da nateram decu da se prilagode mojim potrebama. Takođe, nisam potpuno siguran da se ne bi desilo da postanem sebičan i počnem pod izgovorom francuskog roditeljstva da zanemarujem njihove potrebe zarad svojih. S druge strane, onaj deo oko obraćanja deci kao odraslim ljudima mi se veoma dopao. Nastaviću s tim. Želim da zadržim tu hladnokrvnost kako bi moja deca naučila sama da rešavaju probleme.
A što se tiče onoga da moraju da čekaju dok ja listam Fejzbuk, to bih ipak ostavio Francuzima…
Priredila: A. C.
Izvor: Fatherly.com