Otkad znam za sebe sport se vrednovao u društvu i kulturi na način koji mi se, od detinjstva – činio preteranim. Osećala sam pritisak obaveznog bavljenja sportom, i sećam se neizgovaranog prezira male mene prema tome. Pošto su roditelji insistirali da sa nečim počnem, a u ono nežno doba socijalizma mogao si svašta trenirati u školi, ja sam se jednog dana pobedonosno vratila iz škole rekavši da sam se konačno upisala na sport. Kad su upitali koji, kazala sam, naravski – šah.
Čitala sam već previše i tad su verovatno pomislili da mi nema pomoći. Trenirala sam neko vreme tenis, a kako sam zapravo uživala u samoći – što je takođe bilo socijalno samo poluprihvatljivo – bila sam srećnija kad lopticu na miru udaram u zid nego kad igram sa nekim.
Nisam nikad razumela kolektivnu oduševljenost sportom i osećala sam već kao dete da od te oduševljenosti štete ljudi poput mene – ljudi koji mnogo i istrajno čitaju.
Te takve oduševljenosti potvrđuju našu dramu nepotrebnosti. Mi smo oni što su „preučili“, nismo predstavnici zdravog duha, mislimo previše i zaludni smo, a ne bismo to bili samo da se više krećemo i trčimo za loptom.
Život je to moje osećanje iz detinjstva samo potvrđivao – u decenijama koje su usledile humanistički predmeti potiskivani su u obrazovanju širom sveta, a ljudi koji čitaju postajali su, zapravo, sve nepotrebniji. Forsiraju se unovčive nauke, a u međuvremenu sport je postao unovčiviji no što je ikada bio. U pitanju je, složićemo se – kompleksna industrija.
Jedini zbir znanja i spoznaja koje razvijaju kritičko mišljenje pojedincu pruža humanistika. Hemija, fizika ili matematika neće oblikovati pojedinčev aparat za analizu društva, međuljudskih odnosa, dominantnih vrednosti niti će mu razviti imaginaciju neophodnu da se bilo šta promeni. Jer promena koja nije posledica kreativnog napora ne može imati nikakvog smisla.
Primećujete li da u društvu već neko vreme postoji jedno opšte mesto – kad ljudi lamentiraju nad tim što se ne ističu „prave vrednosti“ obavezno pomenu – čije uspehe? Uspehe mladih matematičara. Gde je pamet, gde je vrednost? Ako nije u sportisti ona je sigurno u matematičaru, gde drugo? Zbilja, gde drugo – sport za telo, matematika za duh. Sve smo pokrili.
Svet mogu menjati samo oni koji čitaju. „Prva dužnost revolucionara je da bude obrazovan“ – govorio je Če Gevara. „Jedini način da se nosite sa neslobodnim svetom je da postanete toliko apsolutno slobodni da vaše samo postojanje postane čin pobune“ – govorio je Kami. „Ne možete napraviti revoluciju. Vi možete samo biti revolucija. Ona je u vašem duhu, ili je nema nigde“ – govorila je Ursula Legvin.
Dakle, to što su mnogi danas razočarani znak je da su juče bili očarani, i da su, u toj očaranosti, prevideli stvarne kapacitete ljudi koji su između treninga imali najmanje časova maternjeg jezika i književnosti u Evropi i za koje je pitanje jesu li odslušali u srednjoj školi išta iz sociologije ili filozofije.
I kad na fakultetima grupe za književnost i jezik upisuju nedovoljno studenata znajte da je u pitanju temeljna kriza, jer to je identitetska stvar, varate se da će vam decu naučiti da misle samo na časovima matematike. Ili da će svet ikada prekrojavati oni po čijoj je meri skrojen.
Na slici – mala ja na šahovskoj sekciji u školi, poslala mi mama sa porukom: Moja sportistkinja.
Autor: Monja Jović