Kako je to biti vaspitačica i brinuti ponekad i o 30 dece, a kad završi smena trčati kući svom detetu?
Onog dana kada nam dete krene u vrtić, svakog roditelja preplavi do tada im nepoznati osećaj straha. Strepimo hoće li se uklopiti i znati da se igra u velikoj grupi dece, hoće li se povrediti i ko će ga u tom slučaju utešiti, zalepiti flaster i obrisati suze… Od svih pitanja, najveće nam je ipak kakva je zapravo osoba vaspitač koji će brinuti o našem mališanu. I svi se, složićete se, nadamo da je topla i dobra prema našoj deci.
Mia V. vaspitačica je u jednom dečjem vrtiću, a i sama je majka. Za razliku od drugih poziva i zanimanja, njeno zahteva celodnevnu brigu i posvećenost deci, jer to do 15 sati čini za „tuđu“, a posle 15 sati za svoje dete.
Zašto ovaj posao
Često me pitaju zašto sam izabrala ovaj posao? Kako mogu po čitave dan biti okružena s toliko dece? A često slušam i komentare poput onih „Ja to ne bih mogla.“, „Svaka čast vama vaspitačicama, ali ja to ne bih izdržala.“ Ili, pak, one skroz drugačije koji omalovažavaju naš posao – „Kao da vi vaspitačice na poslu nešto radite…“, „Da je barem meni posao igra.“, „Zar moraš da studiraš da bi bila vaspitačica u vrtiću?“.
U početku sam slušala takve komentare i objašnjavala drugima zašto sam odabrala ovaj poziv i koliko je ujedno i lep i zahtevan. No, s vremenom sam shvatila da je sasvim nepotrebno dokazivati i truditi se menjati nečije mišljenje, dobiti uvažavanje od onih koji ga nemaju i ne vide toliku važnost i odgovornost u „igri s decom“.
Iskreno, puno toga nisam ni sama bila svesna onog trenutka kada sam odlučila šta želim da radim u životu. Izabrala sam poziv vaspitačice predškolske dece zato što volim decu, bilo mi je lepo da se igram s njima i bila je lepa pomisao na to da mi zanimanje bude zabavno.
Međutim, moram priznati da nisam ni sama bila svesna da je moje zanimanje sve samo ne „igra“ – barem ne u smislu reči kakvom je mnogi doživljavaju.
Teorija je bila jako zanimljiva, praksa jako zabavna, s velikom željom i ljubavi, prošao je ceo taj period upoznavanja sa svim delovima našeg posla, programom rada u dečjim vrtićima.
S teorije na praksu
U trenutku kad sam položila stručni ispit i dobila svoju grupu dece stvari su se malo promenile. U svem tom uzbuđenju osetila sam određeni strah i ogromnu odgovornost. Svakodnevno sam bila odgovorna za 10, 20, pa čak i 30 malenih života. A svako je to dete celi jedan veliki svet za sebe, svako to dete nosi sa sobom svoje različitosti i posebnosti, svoje potrebe.
I tada, kada sam počela da se suočavam sa svim situacijama kojih nema u knjigama, na koje me niko nije pripremio, koje mi niko pre toga nije objasnio, čemu me niko nije ni mogao naučiti niti mi pokazati – tek onda sam osetila pravu čar, ali i težinu zanimanja koje sam odabrala.
Što je najvažnije
Neverovatno se čini poznavati svako od toliko dece u grupi, posvetiti se svakom detetu u svakom trenutku, pamtiti svaku sitnicu, na primer, igračku bez koje dete ne može zaspati, pa čak i zapamtiti im svima imena – i to ne samo u grupi, već u celom vrtiću. Ali moguće je. Stvarno je moguće.
Ovaj posao možeš odabrati jedino iz velike ljubavi. Raditi s puno strpljenja, tolerancije i želje da svakodnevno rasteš i napreduješ zajedno s decom o kojoj brineš.
Od najranijeg do predškolskog uzrasta, prolaziš kroz sva razdoblja i proživljavaš zajedno s njima sve lake i teške trenutke, sve planirane i neplanirane situacije. I kroz suze, i kroz smeh.
Najvažnije je naučiti posmatrati i slušati decu, poznavati potrebe i razvoj deteta, a još je važnije i jako teško kada znaš da na dete deluješ svojim celokupnim ponašanjem i stavom, a ne samo rečima, planiranim aktivnostima i propisanim pravilima. Velika je to odgovornost.
Kao majka, Mia kaže da je puno stroža jer, očekivano, puno intenzivnije proživljava sva iskustva i osećaje vezane za sopstveno dete.
Lepota ovog posla…
Lepota je u tome što rast i razvoj deteta, igranje i istraživanje uz roditelja u najvećoj meri može videti i doživeti vaspitačica. Toliko lepih trenutka, dečjih pitanja, nezaboravnih izjava, zagrljaja i osećaja, nagrada su za posao koji radimo.
Naš posao zaista nije igra i naše radno vreme nije samo ono što se vidi. I mi imamo sastanke, svakodnevne pripreme, edukacije, moramo raditi na sebi, rešavati dokumentaciju, preuzeti ogromnu odgovornost, raditi i s roditeljima…
Lepo je kada se deca vežu za tebe, kada svoju vaspitačicu ubroje među ljude koje najviše vole, kada osetiš koliko sigurnosti im ulivaš.
U mom domu
Nekada mi se čini kao da više tolerancije imam na poslu nego kao majka. Ali to je zato što puno više obaveza i zadataka imam kao majka, a i duboko proživljavam osećaje vezane za sopstveno dete.
Mislim da je u vaspitanju najvažnije razgovarati s decom, objašnjavati im, izražavati emocije, naučiti ih empatiji. Važno je detetu pokazati ljubav, poverenje i uvažavanje, izgraditi neraskidivu vezu, negovati povezujući i iskren odnos, ali i postaviti granice. Koliko god nam se čini da dete treba zaštiti od svega, potrebno ga je ponekad pustiti da na svom primeru nauči kako se suočiti sa životom jer samo tako će i biti spreman na njega.
Teža strana ovog posla…
Naravno da je jako teško biti posvećena svakom detetu koliko mu je potrebno, svakodnevno ih pokušavati smiriti i utihnuti, okupiti ih u aktivnosti, funkcionisati zajedno s njima, naučiti ih pravilima ponašanja u grupi… I onda sve to ponavljati sutra i prekosutra, i nedelje nakon toga.
Nekad se čini kao da ništa ne ide po planu, ništa nećemo uspeti, deca vode u drugom smeru, sve se izokrene, imam utisak da me niko ne sluša i ne čuje, ni jedna igračka nije na svom mestu, a program mogu zaboraviti… Ipak, i u takvim situacijama se uči koliko je važna tolerancija, izdržljivost, mudrost i motivacija.
Svakodnevno se susrećem s različitim oblicima ponašanja kod dece i u trenutku moram pronaći pravu reakciju, a ona naravno ne uspe uvek kako bi trebala. Zato je stoga u ovom poslu svaki dan novi izazov.