Једна васпитачица је на имејл адресу редакције Дубровачког дневника упутила писмо у вези са једним инцидентом који се догодио у вртићу ‘Палчица’ када је према речима забринуте мајке, васпитачица тог вртића према једном детету непримерено поступила, што је резултирало поприлично бурним реакцијама родитеља. Писмо прочитајте у наставку.
„Ја сам по занимању васпитач и првенствено као васпитач, а потом и као човек сам згрожена коментарима појединих родитеља који су уперени против прозване васпитачице. Апсолутно је лицемерно писати коментаре попут: „Треба јој поломити руке и ноге“, „Ја бих јој ишчупала косу“, „Отресла бих ја њу од под“ и сл, а истовремено пропагирати нулту толеранцију према насиљу и негативношћу у вртићима. Дакле, ако се ви као родитељи тако изражавате и заиста бисте били спремни тако реаговати пред својим дететом и пред скупином деце, онда је време да се мало преиспитате.
Оно што је још важније је чињеница да васпитачицу прозивају изузетно грубо и безобзирно, премда се случај још увек није до краја истражио, а гђа Боја Милан Мустаћ је замолила да се допусти да прво провере све чињенице – што је сасвим логичан и разуман предлог. Међу разним коментарима на објављени чланак, може се прочитати мноштво предлога да се у вртиће уведу камере. Испрва сам била љута што то видим јер не могу да верујем да су људи спремни да изразе толико неповерење према женама које им одгајају, чувају и негују децу у најранијем детињству и то само на темељу једног случаја, који још увек није довољно истражен. Затим сам мало размислила и схватила да то и није тако лош предлог.
Можда би камере снимиле изузетан труд, напор и љубав које васпитачице свакодневно улажу у вашу децу.
Можда би се виделе васпитачице које често остају ван свог радног времена и своје слободно време троше на припрему и израду материјала и подстицаја за активности с децом.
Можда би се виделе жене које забринуто трче на дворишту према детету које је управо пало и примају га нежно у наручје.
Можда би се виделе жене које раде и лети, на високим температурама, са понекад поквареном климатизацијом у групи са преко 30 деце различитог узраста.
Можда би камере снимиле васпитачицу која се игра са задњим дететом које је остало у вртићу јер родитељи опет касне по њега, а она се труди да дете то не примјети.
Можда би се на камери видела васпитачица која детету мијења пелену ујутро чим је дошло, јер је мама рекла да ће закаснити на посао и није стигла променити пелену које је дете носило целу ноћ.
Надам се да би камере снимиле децу која иду у вртић 12 месеци годишње, без одмора.
Можда би камере снимиле и децу која долазе болесна у вртић и родитеља који тврди да му дете није болесно.
Можда би камере свима показале како је бити мајка, васпитачица, пријатељица, спремачица, чуварица, глумица, медицинска сестра, циркузант, колега, певачица, плесачица, неговатељица, истраживачица, и на крају ЧОВЕК и много тога ОДЈЕДНОМ, и то у условима који нису идеални, у групама које броје превише деце.
Било би лепо кад би родитељи приметили такве ствари и кад би били тако жустри о расправама око побољшања услова у вртићу, а не само око јавног линча путем коментара на једну младу жену. Сигурно би ствари брзо ишле на боље. Надам се да ће се јавити и родитељи с позитивним коментарима и лепим речима о бившим и садашњим васпитачицама њихове деце и да ћемо на такав начин ипак просути мало љубави преко ове, нажалост, ружне слике која се створила.”