Maja Baucal vaspitačica je u predškolskoj ustanovi u Vrbasu sa skoro 30 godina radnog iskustva i deo je kolektiva koji je prvi put u istoriji ušao u potpunu obustavu rada, na mestima gde su nakon nezakonitog rada na određeno vreme koji je trajao i do 13 godina, radnice dobijale otkaze.
Razlog za obustavu je to što punih 13 godina u predškolskim ustanovama u Vrbasu plate kasne i po više meseci, a zaposleni rade na određeno iako zakon kaže da posle dve godine rada na određeno nastupa stalni radni odnos.
Maja je, u podkastu Agelast govorila o vrtićima o Vrbasu, ali se osvrnula i na to na kom su stepenu razvoja danas deca koja se upisuju u vrtić.
”Ja radim 29 godina, a koleginica malo duže. Mi dobijamo decu koja imaju 3 godine i samo u svojoj grupi možemo da vidimo obrazovanje u malom. Moram to da kažem, mi imamo decu s tri godine koja ne znaju najosnovnije stvari. Evo, na primer, dete tog uzrasta će prići stolu da sedne i ako nedostaje stolica, ono se neće osvrnuti i doneti stoličicu koja stoji nekoliko metara dalje, nego će stajati i čekati da mu to neko donese.” – kaže Baucal.
Ona se priseća i početka svoje karijere kada je, kako tvrdi, sve to bilo mnogo drugačije.
”Kad smo počinjali da radimo snalazili smo se kako smo znali i umeli, ali deca su tad bila mnogo aktivnija, snalažljivija, produktivnija. To gledam u praksi i mogu slobodno da kažem. Evo, recimo, koleginica i ja se puno bavimo dramskim izražavanjem dece. Pre 20 godina izašli smo na scenu sa decom od 3 godine i ta deca na sceni glume SAMA. Mi smo u publici, kao i bilo koji gledalac, a oni predstavu sami iznose.” – kaže Maja.
Danas, kako kaže, tako nešto više nije izvodljivo.
”To su bila deca od tri godine. A decu od tri godine ja danas moram da učim kako se peru ruke. Dete će stati ispred lavaboa i neće pustiti vodu. Neće ni krenuti prema slavini, nego čeka. Neće uzeti kašiku, nego čeka da ga nahranimo. Za nas je to šok. Veliko razočarenje i veliki pad u vaspitanju dece.” – upozorila je Maja Baucal.
Kao drugu bitnu stvar koja je na početku njene karijere bila mnogo bolja, Maja navodi i odnos sa roditeljima.
”Mi smo nekad imali fantastičan odnos s roditeljima. Nije bio problem da im kažemo, na primer, mi smo organizovale prevoz, sutra ih vodimo na primer u Novi Sad. To je polako postalo nemoguće. I tu je, znaju moje kolege, ono plašenje vaspitača roditeljima. ’Nemoj to, nikako, ne smeš, doći će roditelj. Roditelj će ići kod direktora. Zvaće te direktor na razgovor.’ Vremenom počinju koleginica da se plaše i uzmiču, a taj razmak između nas i roditelja postaje ogroman. Napravio se jako veliki jaz, umesto da budemo partneri u razvoju dece. To se mic po mic pomeralo.” – kaže Baucal.
Neki roditelji su tu atmosferu na loš način počeli i da koriste, pa su tako sebi dali za pravo da ulaze u sobu gde su deca, pokušavaju da prave raspored, ponekad i prete, zovu direktora.
”To je jedan hroničan problem. Mada, ne mogu da kažem, mi smo taj problem na neki način prevazišli kad je bila ta obustava. Jer, tad smo mi zatvorili vrata vrtića i ti ljudi nisu imali gde sa decom, očekivali smo revolt. Ali smo, naprotiv, dobili ogromnu podršku od njih i ponovo se povezali i to s većinom roditelja. Sada sve to drugačije funkcioniše, mnogo smo mi transparentniji prema njima i oni prema nama.” – pojašnjava Maja Baucal.
Govori i o nedobijanju plate i manjku motivacije za rad, umoru i problemima koji su se nagomilali, ističući posebno taj osećaj koji vaspitači imaju svaki put kada im se kaže da je sve što su do sad radili bilo pogrešno i da sad sve treba drugačije.
”Zamislite vi da radite sa decom na jedan način i vam psiholozi i pedagozi kažu kako to nikako na valja, pa kako tako radimo, ni slučajno tako. I to nisu oni spori prelazi, gde se nešto novo ubaci, nešto staro izbaci. Ne, to je potpuni presek i korenita promena. Pa vam objasne kako treba, prođete obuku, promenite način rada pitajući se da li ste svime što ste navodno pogrešno radili naškodili deci. Prođe neko vreme i sad ponovo isto to što su vam rekli da radite, to sad nikako! Ne valja, ni slučajno ne sme tako. I vi se onda pitate da li ste čitavu karijeru sve radili pogrešno.” – priča ova vaspitačica.
Kaže da vaspitači, nažalost, sve manje vremena imaju da se bave detetom.
”Sakupljamo novac za ovo i ono, pravimo spiskove, vosimo evidencije, šaljemo podatke, a da bismo nekom dokazali da smo nešto radili mi moramo stalno i da fotografišemo decu. Kako rade ovo, kako rade ono… Ja kao da nisam ništa uradila, ako nisam fotografisala decu da to rade. I sad, šta? Ja treba neprestano da idem sa onim telefonom da ih slikam?”
Vaspitači se tako, upozorava Baucal, bave programima i pokušavaju da stignu sve to što se od njih traži, umesto da rade ono što je primarno njihov posao – vaspitanje.