Da li je i Srbija, kao i većina zapadnih zemalja, upala u zamku produžene adolescencije. Zbog nezrelosti sve češće pucaju veze i brakovi. Danas deca ranije ulaze u pubertet, a adolescencija duže traje
Srbija spada u zemlje u kojima se deca izuzetno kasno osamostaljuju, a istraživanja pokazuju da bezmalo veći broj tridesetogodišnjaka živi sa roditeljima nego samostalno. Kasno osamostaljivanje i separacija, kasnije stupanje u brak, sve veći broj razvoda, problemi u roditeljstvu… Sve su to posledice iste boljke – produžene adolescencije.
Ova “boljka” muči ne samo naše društvo, već i veliki deo čovečanstva, a posledice su ne samo psihološke i emocionalne, već i ekonomske, i medicinske. Najnovija neurološka istraživanja pokazala su da je došlo i do promena u samom ljudskom mozgu. Čeoni deo mozga (prefrontalni korteks), zadužen za razmišljanje i samokontrolu, ne razvija se potpuno do sredine dvadesetih godina, kao što se doskora verovalo. Ali zato su zone povezane sa emocionalnim centrima potpuno razvijene sa 17. Tako sve češće mozak jednog 24-godišnjaka više liči na mozak tinejdžera, nego odrasle osobe!Upravo zbog izražene impulsivnosti i nedostatka samokontrole, stepen kriminala između 16. i 24. godine i kod nas je sve veći, a počinioci sve nezreliji.Zato neke zemlje granicu punoletstva pomeraju sa 18 na 21. U Švajcarskoj je to čak 25. U Srbiji se granica zrelosti formalnopravno, kako saznajemo, neće pomerati, ali se svaki pojedinačni slučaj mlađeg punoletnika koji počini neko krivično delo razmatra i procenjuje njegova zrelost. S obzirom na to da veliki broj njih pokazuje nezrelost, kazne su katkad blaže nego što bi inače bile za osobu od na primer 22 godine.Srbija je, baš kao i mnoge druge države, postala zemlja kontradiktornosti. Živi se sve brže, ali zato mladi sve sporije ulaze u svet odraslih. Oni sve ranije ulaze u pubertet, a iz njega sve kasnije izlaze. Ovaj rani ulazak posebno je vidljiv kod devojčica, jer pesticidi u hrani simuliraju ženske polne hormone, pa zato one brže sazrevaju.Adolescencija počinje sa početkom puberteta i traje sve dok dete ne počne da živi život odrasle osobe, objašnjava Tanja Papić, psihoterapeut u superviziji. Pubertet predstavlja fizički i seksualni razvoj, a adolescencija i emocionalni, socijalni, mentalni i psihološki. Međutim, danas se suočavamo sa dva fenomena: da deca ranije ulaze u pubertet i da adolescencija duže traje. Jedan od razloga je savremeni način života, koji zahteva kasnije završavanje škole i kasnije osamostaljivanje i separaciju od roditelja.
“SREĆNI” ZAPADNJACI I USPEŠNI ISTOČNJACI
Dok je na Zapadu imperativ da dete bude srećno, u Aziji nema puno pokazivanja ljubavi, ali ima učenja dece da se bore. Zato su, kaže Milivojević, ta deca uspešna, dok su deca na Zapadu često nesrećna i neostvarena. Umesto da ih usrećuju, roditelji je trebalo da ih nauče kako da sama dođu do sreće.
– Vreme adolescencije obuhvata razdoblje od 11. do 25. godine. Ako bismo se toga držali, to bi značilo da posle 25. godine mlada osoba treba da ima razvijen identitet u svakom smislu, da zna kako da se nosi i rešava sopstvene probleme. Međutim, to u praksi nije tako. Imam utisak da postoji opšta tendecija podrške produženoj adolescenciji. Stalno se srećemo sa tim da je poželjno biti mlad, opušten i nonšalantan, a da su zrelost, odgovornost, samostalnost i iskustvo, koje idu sa godinama, manje interesantni.
Ekonomska situacija kod nas otežava odvajanje od roditelja, zbog nemanja posla ili male plate. Međutim, sve je više i osoba koje su materijalno nezavisne, ali je njihov stil života adolescentski, bez obzira na to što su odavno napunili 25.
– Biti odrastao znači imati identitet, prihvatati odgovornost, rešavati probleme, donositi odluke i trpeti posledice. Ali, moderno društvo potencira stalna uzbuđenja i brzo zadovoljavanje potreba. Time ne podržava mlade u odrastanju, a adolescencija podrazumeva otpor prema odraslima i njihovim zahtevima – kaže ova psihoterapeutkinja.
Takođe dodaje da deo odgovornosti snose roditelji, i njihova odgovornost nije vezana samo za adolescenciju, već i za rano detinjstvo i vaspitni stil. Ona smatra da je neophodno osamostaljivati decu i verovati u mlade ljude – da su sposobni da donose ispravne odluke i da trpe posledice svojih grešaka i uče iz njih. Međutim, roditelji u realnosti stalno mladima šalju poruku “da su mladi i da zbog toga ne znaju”, “da nisu dovoljno sposobni da donose ispravne odluke”, “da roditelji to bolje znaju”, “da im nije teško da sve urade za svoju malu i veliku decu, da im olakšaju”…
– Uvažavam roditeljsku ljubav, brigu i želju da im deca budu srećna, zadovoljna i bezbrižna, ali ne podržavam oduzimanje kompetencije deci i mladima, jer je posledica toga stvaranje straha od odrastanja, kao i sumnja u ličnu sposobnost i iskustvo – zaključuje Papićeva.
I psihoterapeut dr Zoran Milivojević glavni problem vidi u roditeljima. Dominantan način vaspitanja, kaže, usmeren je na to da dete bude srećno, a to podrazumeva da mu roditelji ispunjavaju želje da bi bilo zadovoljno. Tako je uvreženo mišljenje postalo da je roditelj dobar samo ako je dete srećno.
– A cilj roditelja, u stvari, jeste da pripreme decu za samostalan život u ljudskom društvu. Dakle, da dete bude istovremeno i samostalno i socijalizovano. Mnogi roditelji su, međutim, zavedeni idejom o dečjoj sreći kao cilju, pa su deca nepripremljena za “veliki svet”. Gledaju roditelje kako se muče radeći, da bi ih usrećili, i misle “nije dobro biti odrastao” – kaže Milivojević.
Oni ne žele da odrastu i suoče se sa problemima i odgovornošću. Zato, ako studiraju, često godinama vuku ispit ili dva. Mladi ljudi su, smatra Milivojević, infantilni, egoistični, narcisoidni, bez empatije prema drugima. Kod kuće su obožavani, pa imaju krajnje ulepšanu sliku o sebi, ali rezultati nedostaju. Pošto su inteligentni, za svoje neuspehe krive druge – roditelje, školu, poslodavce:
– Nisu u stanju da održe duže veze, loši su radnici jer nemaju radne navike, često su i loši roditelji jer nisu navikli da se odriču zbog drugih.
Takođe su se obrazovali isključivo za ono što vole (npr. umetnosti), pa je danas cela jedna generacija stasala a da nije u stanju da obezbedi sebi životni standard koji su imali njihovi roditelji. Mnogi to i ne žele. Zato u Srbiji imamo fenomen mladih koji neće da rade za 500 evra, jer im je malo (posledica precenjenosti kod kuće), ali ih nije sramota da krckaju majčinih 250 evra.
– Imamo i poseban fenomen roditelja koji vezuju svoju decu za sebe i dom, jer su razočarani svojim partnerskim odnosom. Ostaju u braku samo zbog dece, a kada ona dođu u period kada bi trebalo da se odvoje, roditelji to “sabotiraju”, ne daju im “psihološku dozvolu” da odu – zaključuje Milivojević.
Na sve to sociolozi konstatuju da čovečanstvo, uključujući i našu zemlju, sve više postaje zajednica nezrelih jedinki koje tragaju za zadovoljstvima. Takve jedinke su savršeni potrošači koji će i poslednju paru dati za simulaciju sreće, i njima je lako manipulisati.
Ljudski mozak je plastičan i on se razvija u zavisnosti od spoljnih stimulacija, kaže Zoran Milivojević. To se vidi već kod tromesečnih beba. Zato nije čudno, s obzirom na vaspitanje i način života, da mozak 25-godišnjaka više liči na mozak tinejdžera nego odrasle osobe.
– Samokontrola nastaje tako što roditelj u početku kontroliše dete, dok se kod njega ne razvije samokontrola. Disciplina se vremenom pretvara u samodisciplinu. To deci sve više fali – konstatuje ovaj psihoterapeut.
V. Crnjanski Spasojević