Motorni razvoj deteta veoma je važan. Evo nekoliko smernica na koje treba obratiti pažnju, posebno do treće godine detetovog života.
Rast i razvoj čoveka, od rođenja pa do odrasle dobi zavisi od naslednog faktora i okoline koja ga okružuje i u kojoj sazreva. Ako se pođe od pretpostavke da je nasledeni faktor zadat i nepromenjiv, tada se posebno zanimljivim čini uticaj okruženja koji u velikoj meri određuje kakav će biti put u razvoju deteta prema odrasloj osobi. Pri tome je neobično važan najraniji period u kojem su promene najbrže, a ranjivost najveća. Naime, u tom periodu dete je životno zavisno od pomoći drugoga (roditelja) a obrambeni mehanizmi na nepovoljne uticaje su vrlo slabo razvijeni. Zbog toga se teži poremećaji u ovom uzrastu duboko odražavaju na dalji razvoj čoveka.
Razvoj mozga
Od rođenja pa do navršene tri godine života mozak prolazi veoma brz rast i razvoj. U tom periodu doseže 80 posto volumena kakvog će imati u odrasloj dobi. Pod uticajem spoljnih podsticaja (stimulacije), u međudelovanju s nasleđem, stanice mozga se umnožavaju, premeštaju na konačna odredišta, određuje se njihov zadatak i međusobno se povezuju gustom mrežom moždanih puteva. Nama vidljivi odraz ovih zbivanja su procene koje zapažamo u finoj i gruboj motorici, komunikacijskim sposobnostima, emocionalnom razvoju, ponašanju, učenju, pamćenju i spavanju. Ovde će biti nešto više reči o razvoju grube motorike, no uvek treba imati na umu da postoji bliska povezanost svih elemenata razvoja. Tako motorička stimulacija ima uticaja i na ostale funkcije mozga.
Važnost faza
Neobično je važno poštovati prirodni sled i ne „preskakati“ pojedine faze u razvoju. Naime često se događa da, u želji da što pre naučimo dete da stoji, to činimo povlačenjem za ruke. Dojenče će vrlo rano i brzo naučiti odupreti se stopalima o podlogu i stati na noge, te potom veselo poskakivati. Slična se situacija događa i kod držanja deteta u naručju dok sedimo. Ono će uz pridržavanje trupa ubrzo početi veselo da poskakuje u našem krilu. Tim smo postupkom dete naučili pogrešnom mehanizmu kako se dospeva u uspravni položaj i ono više nema želje (a ni razloga) da usvaja puzanje i klečanje. Zdrava deca na kraju ipak usvoje samostalno i ispravno ustajanje, no ipak kasnije motoričke sposobnosti su nešto lošije (spretnost u aktivnostima na podu i slabije odbrane pri padovima).
Kod dece s poteškoćama motoričkog razvoja je pogotovu važno poštovati prirodni sled i slušati savete stručnjaka. Napred navedeno je jedan od razloga zbog kojih se ne preporučuje upotreba hodalica. Osim što su hodalice i značajni izvor opasnosti za povređivanje deteta, nije moguća ni kontrola pokreta nogu očima koja je potrebna za razvoj koordinacije.
Dakle, u fazi dok dete ne ustaje samostalno, treba sprovoditi igre na podlozi. To može biti pod ili veći krevet, s tim da prednost imaju tvrđe podloge. U stojećem položaju neka se deca većinom postavljaju na prste, i u tim slučajevima se preporučuje korišćenje čvrste duboke cipelice koje će osigurati postavljanje na puno stopalo. Deca koja se oslanjaju na puna stopala mogu biti bosa ili u čarapicama sa protivkliznom površinom. S obzirom na to da se u prve dve godine u stopalu još uvek nalaze masni jastučići, nije potrebno koristiti cipelice sa uloškom koji podupire uzdužni svod stopala. Tek nakon dve ili tri godine, ukoliko postoji značajno iskrivljenje stopala prema unutra (skočni zglob se „ruši“ prema unutra) stručnjak će odrediti uloške koji po pravilu imaju zadebljanje ispod unutrašnjeg dela pete koje se nastavlja u potporu uzdužnog svoda stopala. Time se stopalo vraća u uspravni položaj. Potpora za poprečni svod (predeo stopala ispred prstiju) se ne postavlja, načelno do školskog uzrasta.
Usvajanje veština
U daljem razvoju dete usvaja nove veštine, može ustati iz čučnja bez pomoći ruku, počinje da trči (u početku raširenih ruku loveći ravnotežu, a kasnije koordinira pokrete ruku sa pokretima tela), spretno se spušta s kreveta, hoda po stepenicama (prvo stepenicu po stepenicu obema nogama, a potom samo s jednom) te bacati i loviti loptu.
Debljina, osim što donosi povećani rizik od mnogih bolesti, značajno ograničava i mogućnost bavljenja tjelesnim aktivnostima što dovodi do daljnjeg debljanja i usporavanja razvoja motorike.
Nije retkost videti mlađe školsko dete koje boravi većinu vremena u školi i stanu, učeći, gledajući TV ili igrajući igrice kako ima značajnih motoričkih poteškoća kao što su manjak snage i lošu koordinaciju pokreta. Prekomerna urbanizacija gradskih sredina je proteklih decenija značajno smanjila prostor za igru i slobodno kretanje. S druge strane, savremeni način života i visoki stepen radnog opterećenja roditelja ne omogućava njihovo dodatno angažovanje na odvođenju dece na fizičke aktivnosti. Jedna od posledica ovih promena je i neverovatno povećanje učestalosti debljine dece. Debljina, osim što donosi povećani rizik od mnogih bolesti, značajno ograničava i mogućnost bavljenja telesnim aktivnostima što dovodi do daljeg gojenja i usporavanja razvoja motorike.
Važnost kretanja
Zaključno, kretanje je jednako važno za naše zdravlje kao što je ishrana, voda i vazduh. Roditelji će soppstvenim telesnim aktivnostima unaprediti svoje zdravlje, sprečiti nastanak mnogih bolesti ali i stvoriti naviku kod svoje dece. Preporuka je Svetske zdravstvene organizacije osigurati deci dnevno minimalno 1 sat telesnih aktivnosti.
Autor: dr Milivoj Jovančević