Dobro se sećam dana u osnovnoj, a posebno srednjoj školi i dobro se sećam učitelja i nastavnika – i onih dobrih i onih loših. U razgovoru s današnjim učenicima, čini se da su stvari i dalje iste, kao i u svakoj struci ima onih koje svi cene, koji su u svojem poslu profesonalni i kvalitetni, ali ima i onih koji tu kao da su samo usput, provlače se i usput su vrlo nekorektni i neprofesionalni. U štrajku učitelja i nastavnika za uvećanje plate koji traje već dugo, često se naglašava da je ovo borba za njihovo dostojanstvo. Bojim se da se to dostojanstvo ipak neće dobiti novcem, čak i ako se njihovi zahtevi ispune.
Imali smo u srednjoj školi tu jednu nastavnicu, vanserijsku, cenili smo je i tada, cenimo je i danas. Isticala se među ostalima, bila je izuzetno kvalitetna nastavnica: poštena, stručna, prema nama topla i s nama bliska, ali ujedno i ne prebliska. Znala je granicu u svemu. Ispravljala bi ispite u roku dana ili dva, ako ne bi znala neki odgovor na pitanje, to je zapisala i sutradan došla s odgovorom. Bila je to uistinu najbolja nastavnica, a učenici su je (čak i oni koji nisu voljeli taj predmet sam po sebi!) poštovali i cijenili i kada bi dobili jedan i kada bi dobili pet.
Učenici prepoznaju loše nastavnike
Bilo je kroz moje osnovno i srednjoškolsko obrazovanje još par nastavnika kojih se jećam kao kvalitetnih. Možda nisu bili toliko posebni kao ova nastavnica, ali su ih učenici prepoznavali i za njih se znalo da su dobri. U razgovoru s kolegama iz bivšeg razreda svaki put iznova mi se potvrdi da to nije bio samo moj subjektivan utisak. U školi se uvek zna ko je dobar, a ko loš nastavnik.
Nažalost, tih drugih, loših, bilo je jako puno. Nismo ih poštovali, cenili, pa ako hoćete ni voleli. U razgovoru s kolegama u redakciji, svi se sećamo takvih nastavnika, a u razgovoru s današnjim učenicima, vidim da ni oni nemaju poštovanja prema velikom broju svojih nastavnika.
Učenici prepoznaju lošeg nastavnika. To je onaj tip koji, recimo, svaki put dođe i kaže “tri put pročitajte novu lekciju i odgovorite na pitanja” ili onaj koji ne zna rešiti većinu zadataka koje daje učenicima, ili onaj koji predaje lekciju isključivo čitajući rečenice iz knjige. Ili oni koji gledaju kroz prozor 45 minuta dok učenici sede u klupama i rade – što god. Ili oni koji svaki put namerno kasne na čas desetak minuta. Ili oni koji već 30 godina koriste iste materijale iako se od tada sve promenilo. I to nisu izolovani slučajevi.
Dostojanstvo se ne dobija novcem
Poslednjih godina nastavnici i učitelji štrajkaju. Traže veće plate i to je njihovo pravo. Često ističu još jednu stvar, a to je da je ovaj štrajk borba za njihovo dostojanstvo. Kako će tačno štrajk ili još bolje novac, ako i dobiju povećanje koeficijenata, pomoći onima koji su izgubili dostojanstvo?
Dostojanstvo je, prema Velikom rečniku hrvatskoga jezika Vladimira Anića, ukupnost vrlina koje pobuđuju poštovanje. Dostojanstvo je unutar osobe, ali ga ona dobiva kroz poštovanje od drugih ljudi, u ovom slučaju, prvenstveno od učenika. Upravo zato je stav učenika prema nastavnicima važan jer se osoba oseća dostojanstvenom onda kada je drugima vrijedna, kada je drugi poštuju.
Zakonom se traži da se pravu na obrazovanje da prednost nad pravom štrajkanja
Postoje oni koji su dostojni, kako sam već objasnila, učenici ih prepoznaju. Oni su, čini mi se, često tihi, ali ponosni na ono što rade. Učenici ih cene ne znajući kolika im je plata. Što se njih tiče, ti nastavnici bi bili jednako cenjeni da imaju plate hiljadu puta manje i hiljadu puta veće. Onima koje učenici ne cene neće pomoći ni povećanje koeficijenta od 60 posto.
Ne želim umanjiti činjenicu da novac može motivisati osobu da bolje radi svoj posao, ali definitivno sam sigurna da povećanje plata neće pridoneti tome da odjednom ogroman broj nastavnika potpuno promijeni ploču i počne kvalitetno obavljati svoj posao. Definitivno bi im novac pružio veće zadovoljstvo, ali teško se može reći da bi im to vratilo i dostojanstvo.
Novac ne donosi dostojanstvo, učenici neće nekoga ceniti zato što ima više novca – u krajnjoj liniji, cenite li predsednicu i premera zbog njihovih visokih plata? Isto tako, imaju li studenti više poštovanja prema profesorima na fakultetima samo zato što imaju više plate? Mislim da ne. Srednjoškolsku nastavnicu s početka priče cenim više nego velik broj profesora s fakulteta. Njezino dostojanstvo je veće.
Oni učitelji i nastavnici koji se osećaju kao da nemaju dostojanstvo, kao da nisu cenjeni, to su dostojanstvo ukrali sami sebi.
Silvija Buković
*Komentar je stav autorke
Izvor: srednja.hr