Верица је била потпуно узорна жена. Скромна, тиха, постојана, чак стидљива у првом контакту, што је давало посебан шарм њеној појави. На послу је била ревносна и напредовала је полако, али постојано, и то није изазивало никакву завист, нити је она, као руководећа, имала отпора или проблема са људима. Успон је био природан и сви су били сложни у оцени како њој то припада. Блага реч и меки наступ решавали су све. Није била духовита, али њена збуњеност и лагано црвенило у шаљивим ситуацијама, у подгрејаној атмосфери масних вицева, још више су се свиђали околини.
Верица се сваког сећала, сваког тешила и слушала. Неговала је и оне које сви забораве. Знала је обичаје и нигде се није обрукала. Њена деца су била за пример и кућа јој је била за пример. Увек је била поносна на свој живот, отмено је знала да представи све успехе свог мужа и деце, без хвалисања и претеривања.
Верицу су сви волели.
Али, кад Верица уђе у своју кућу, почиње да се дешава чудо. Њен израз се из благости претвори у индијанску посмртну маску, углови усана се спусте и лавина најгорих речи потече из ње. Још у ходнику почиње да њушка и грди, да тражи повод за свађу, да вређа за све што не ваља, а ништа јој није ваљало. Она пажљиво одложи своју пословну гардеробу и као фурија се обруши на све што постоји.
Муж јој никад није ваљао, она је била жртва и најгора мученица којој никад није дато довољно. Оптуживала га је за све, и знано и незнано, а тај муж, иначе добар и успешан, повлачио се и ћутао, чекајући да узбуна прође. Али није пролазила. Најцрње псовке су га стизале и он се питао како их само смисли и где спавају све те гадне речи. Покушавао је да ћути, није вредело. Да је подмити поклонима, испуњава њене жеље и пре него што их пожели, ни то није вредело. Да је хвали, да се свађа, да одлази, да прети, да буде нежан… Узалуд. У њеним речима он је био најгори. До даха је долазио само кад изађу негде, што је било ретко, или кад им неко дође у кућу, али пакао се настављао оног момента када поново остану сами.
Није Верица ни децу штедела. Осим кад су била болесна. Здраве их је ислеђивала, вребала, понижавала, тукла. Нису били дозвољени ни неуспеси, ни заборављене обавезе, ни најмањи прекршаји. Све је морало бити под конац, али лествица тог конца је била недостижна. Њу је било немогуће досегнути. А онда увреде, вика, скандал. Или тешке казне, маштовито понижавајуће. И деца су стално покушавала да умире кућну фурију на свој начин, али без успеха. У њих се уселио страх, тишина и неки осећај да су стално дужни, да никако не ваљају, да су ружни, криви, сувишни. Смејали су се ретко и крадом, говорили само када их неко пита и стално се освртали.
Ова кућна мука је била нерешива клопка. Недоказива. Јер коме се пожалити! Коме било шта рећи, кад је Верица оличење доброте. Ко би веровао?
Испребијани речима, њени укућани су слушали похвале за своју жену и мајку, и уверавања колико су срећни што су њени, осећајући се све бедније и бесмисленије. Ишли су по свету поливени најгаднијим речима и што је Веричин успех напољу био већи, они су се све више смањивали.
Онда је отац приметио да су деца сасвим престала да се смеју. Престали су и да причају у кући. Затварали су се у своје собе и излазили само кришом и по наређењу. Ћутећи. Бледи и уплашени.
Узео је тада једно дрво, једну облицу и ставио је у дно врата. И чекао.
Убрзо су се чули енергични кораци. Верица је стизала. Отворила је врата, запела за облицу и псовка јој је запела у грлу. Једва се повратила од шока и још дуго је кашљуцала јер су је оштре ивице грубих речи резале по грлу. Али нису излазиле напоље. И никад више нису изашле напоље. Остале су заробљене као врели печат, пекле и гушиле сваки наговештај гадости.
Тако је настао кућни праг. Јер и други људи су имали сличне скривене муке. Сви су га почели уметати, за сваки случај, за злу не требало. Да се испред њега застане, да се олуја заустави, да се удахне пре него што се уђе у кућу. Јер кућа није свратиште, ни крчма, ни сметлиште.
Да би ушао у дом, мораш да прекорачиш.
Немарни се загрцну.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца