Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao:
„Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas.“
Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju.
Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: „To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat!“
Ubeđeni ste: „Komšija misli da sam faca, jer imam tako fensi auto!“ I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost!
Ovde se ne radi samo o automobilima.Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni.
U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima.
U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta!
Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta.
Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati.
Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati.
U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu.
Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu „kao svi ostali“ i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju?
Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda:
„Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem.
A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu.
Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“
Izvor: Pričalica