И не постоји зато да би се о њој говорило у бројевима или временима. Ја познајем кондиционал и футур. Точније сва времена. Ал’ користим само једно. Презент. Ово САДА. ВОЛИМ.
Познајем и њих. Жене. Тихе борце. Могле су свести живот на бројеве и времена. Могле су се препустити рачуници, тражењу нечега што им по правилу припада.
Сигурност, љубав, топли дом, новац? Што је најпотребније њима – самохраним мајкама?
Једну такву пратим већ дуго. Точније, пратимо се међусобно. Залутамо једна другој у свијет. Она у мој када стигне, ја у њезин када ми затреба. Лекција. О борби. И подржавамо се међусобно. Разговарамо. Не увијек на кавицама, јер она за то времена нема, зато користимо фејс. Каже ми да обожава читати, ал не стигне. Кажем јој да обожавам дјецу. Ал их још увијек немам. Сложиле смо се како би било да сједимо једна крај друге. Да се она мало одмори, а да ја читам њезиној принцези. Има четири године. Схватиле смо, читајући једна другој линије живота како ћемо и једна и друга ускоро, у неком времену што долази уживати у ономе што немамо. Она у књигама, ја у дјеци.
Отворила ми је своје линије живота. Заправо је била довољна једна, линија љубави што прекрива цијели длан.
Самохрана сам мајка. Разведена жена. То сам, ето то сам у њиховим очима. Имам једну љубав. Бившу. Заборављену. Из те љубави једно дијете. Њу. Имам подстанарски стан и два кредита. За стан. Данас његов, некада наш, заједнички. И један мој. Надодаје, грешка из младости. Имам и посао. Који ми плаћа рачуне. Није сигуран ал’ реци ми, шта је данас уопће сигурно?
Реци ми, имаш ли љубав?, питам је.
Имала бих да сам…
Вољела бих да сам…
Ајде, говори ми у презенту, молим те.
Данас? Немам. Тешко је пронаћи мушкарца који ће (осим тебе) прихватити и твоје дијете. Који ће разумјети да ниси (увијек) својим одабиром то што јеси. И да не можеш, да ниси увијек доступна. Слободна. Сређена. Ту, за њега. Мушкарци воле једноставне жене. То ваљда знаш. Самохране мајке и да хоће не могу бити једноставне. Јер морају бити и отац и мајка. И најбољи пријатељ. Ма знаш све… Зато не тражим љубав. Не зато да бих себи олакшала, већ ето, њима.
А ниси никад покушала?, настављам.
Јесам. Кад упознаш некога није нормално (барем мени) да одмах, у првој минути упознавања кажеш, чекај стани, хеј, имам дијете. Хоћемо причати даље или…? Пушташ да се ствари саме развијају. А како се развијају схваћаш да ниси открио све карте, точније карту, можда и ону најбитнију. И то те изједа. Изнутра.
Онда?
И онда откријеш. Да. Неки побјегну. Углавном побјегну. Поштујем то. Боље тако, најзад искреније. Неки остану ал’ с временом схвате да им је ето то ‘тоо муцх’…
Вјерујеш ли још увијек у праву љубав?
Драга моја, једино у њу и вјерујем. И у моју малу принцезу.
Самохране мајке. Тихи борци. Кажу да су најјаче оне жене које на својим леђима носе криж већи од њих самих. Помислих, што је онда с оним женама које свој криж не носе на леђима, већ у трбуху, под срцем? Колика је њихова снага? Ако мене питате голема. Таква је снага и проклетство и светиња.
За љубав не постоји друго вријеме но презент. Волим. И нема буке, чекања и читања између редова. Довољно је да сам упознала једну жену која воли у презенту. А могла је говорити у перфекту, могла сам вољети да је остао. Да је знао остати…
Довољна ми је она. За све друге жене што су услиједиле. А било их је. Још их је.
Тихи борци.
Једном сам већ писала. О страственим женама. Говорила сам како су такве жене попут мостова. И да ако будес мост сватко це те газит. Ипак, такве жене све и да хоће не могу пустити да емоције буду хладне и нијеме, воле када откривају нове путеве, воле када свједоче преласку из обичног живота у аутентични. Воле када воле. То најбоље раде.
Увијек је насмијешена. Њезин осмијех није попут осмијеха оних умјетних жена с телевизије. Зубат и нападан. Овај је суптилан, али стваран. И мала јој има исти.
Самохрана сам мајка. Ал’ волим свој живот и не би га мијењала за ниједан други.
Наравно да сам јој вјеровала. Таква жена никада не бих никада користила лажи на тако свет начин.
Неке су од нас већ мајке. Неке ће то тек постати.
Неке су самохране и све морају саме, друге су у сигурним везама и имају сву помоћ овога свијета.
Без обзира која нас животна прича задесила не престајмо вјеровати у њу. Госпођу љубав. На крају крајева, како ми волимо љубав тако ће је вољети и наше дијете.
За љубав какву ја данас знам ‘крива’ је моја мајка. Она ми је увијек говорила да само слабићи постављају увјете. И да се борит можемо и без оружја у рукама. Учит ћу томе и своје дијете.
Они од нас који вјерују у љубав неће одустати.
Слабићи, нарциси и слаткорјечивци – типови су мушкараца на које ниједна самохрана мајка не би требала трошити драгоцијено вријеме.
Ви их зовете самохране мајке. Ја их зовем тихи борци.
Зашто? Јер оне када воле, баш воле!
Извор: ingriddivkovic.com