Napisao sam jedan tekst. Nije najbolji tekst koji sam napisao, ali je iskren. Tekst je o štrajku profesora, i onima koji ih mrze…
Jeste li ikada?!
Jeste li ikada podučavali zlostavljano dete?
Jeste li ikada podučavali dete s problemima u porodici?
Jeste li ikada pokušali nešto da naučite dete s tumorom?
Jeste li ikada bili u situaciji da se bojite da izgovorite reč „noge“ jer šesnaestogodišnjak iz prve klupe nikada neće hodati?
Jeste li ikada podučavali dete posle teške operacije?
Jeste li ikada podučavali dete bez vida?
Jeste li ikada videli kako pamti gluvo dete? Kako komunicira?
Jeste li ikada mladića ili devojku s disleksijom pokušali da naučite da čitaju?
Jeste li ikada došli u ponedeljak u školu da biste saznali da je dečak kojem ste razredni starešina poginuo u saobraćajnoj nesreći?
Jeste li ikada pripremali za maturu dete koje je prekjuče izgubilo oca ili majku, a rokovi su neumoljivi i od toga im zavisi budućnost?
Jeste li ikada pomagali detetu s epi-napadom na času? Da li je neko od vas ikad video kako izgleda srčani udar kod mladog čoveka?
Jeste li ikada došli kući svojoj porodici nakon što ste čuli da vam je učenik stradao ispred škole zbog neopreznog vozača?
Jeste li se ikada zapitali, da i nakon svega, ja moram da kažem: Dragi moji učenici, današnja lekcija su Njutnovi zakoni?
Jeste li ikada pokušali da motivišete decu koja nemaju roditelje?
Jeste li ikada nekome bili oslonac baš u svemu?
Jeste li ikada reagovali na vršnjačko nasilje?
Jeste li ikada videli kako izgleda vršnjačka nacionalna ili verska mržnja?
Jeste li ikada nakon radnog dana bili na rubu suza (nije patetika)?
Jeste li ikada ćutali čitav dan jer s nekim stvarima jednostavno ne možete da se nosite? A vidite, ne govorim o radu u nastavi, ne govorim o predavanjima, vežbama, testovima, pripremama, novim kurikulima, vrednovanjima, novim oblicima nastavnog procesa…
Ne govorim ni o pažnji koju morate pridavati svima jednako, jer mladi su krhki, oni nečujni su nesigurni, oni glasni su još nesigurniji.
Jeste li ikada pokušavali urazumiti oca koji je došao da opravda problematično dete?
Jesu li vam ikad psovali u lice i govorili da ste nakon svega bezvredni samo zato što neko ima lošu ocenu i nije učio?
Da li vas je ikad neki roditelj uhvatio za ruku i rekao porodičnu tajnu koju ne smete odati ni svojim najbližima? Tajnu od koje se zaledite!
I nakon svega, uđete u razred, nasmejete se, uzmete tu jeftinu kredu i pokušate nešto naučiti našu mladost. I onda, ta mladost napreduje, raste, pozdravlja vas, uvažava kao što vas nikada nije država i okruženje uvažavalo. Javljaju vam se i nakon 10 – 15 godina nakon što su završili školu, i tada, uz sve nove učenike, odvajate vreme za njih jer: Jednom profesor, uvek profesor!
Jeste li ikada videli kako siromašno dete skriva pocepane rukave?
Jeste li ikada videli gladno dete? Jeste li ikada nahranili gladno dete?
Jeste li ikada bili deo njihovih porodice? I da, oni dobri profesori, žive učenikov život, i dobar i loš, i siromašan i bogat.
Jeste li ikada pomislili da svi budući naučnici, sportisti, premijeri, predsednici, ljudi koji otkrivaju lek za bolesti – prolaze kroz naše ruke?
Jeste li ikada pomislili da kroz naše ruke prolaze i buduće ubice, silovatelji, lopovi…
Jeste li ikada videli učeničko nasilje nad profesorima?
Jeste li ikada videli uplakanu koleginicu?
Jeste li ikada pokušali da smirite tuđe dete u izlivu besa prema profesoru?
Ne kažem ovde da su svi profesori dobri, ali kažem da je većina časna. Ne krivite njih za svoje neuspehe!
Na kraju, jeste li ikada, svi vi koji s toliko mržnje govorite o nama koji sprovodimo obrazovanje u našoj zemlji i želimo da vratimo ponos i obraz našoj profesiji, bili u našoj situaciji?
Jeste li ikada završili studije fizike, matematike, hemije?
I jeste li ikada, ma koliko god vam teško bilo, nakon gubitka voljene osobe, smrti u obitelji, smrti prijatelja, došli u školu, navukli osmeh i rekli: Hajmo deco, danas ćemo raditi ogled sa sočivima. Ovde imate jednu, a ja imam još dve jer sam ćorav i star.
I navučete naočare, a dečji smeh vas leči.
Autor: Ivan Lutz