Не само да викање на дете не значи да сте у праву већ употреба високог тона као едукативне методе може да буде потпуно контрапродуктивна. Када вичемо на децу признајемо да смо сви изгубили контролу – и деца и ми.
Викање је у ствари знак да смо очајни и да не знамо шта да радимо. Осим тога, доказано је да делује негативно на развој мозга деце.
Пуно је ситуација у којима родитељи могу да повисе глас, али је установљено да су изолација мајке и нервна исцрпљеност главни разлози. Велики број родитеља признаје да се иза њихових врисака крију стрес и умор. Ово значи да узрок нашег викања није толико понашање детета колико наша немоћ да се изборимо са ситуацијом, вероватно зато што су наши емотивни и когнитивни ресурси на издисају.
Викање утиче на психолошки и умни развој деце
Америчка студија вођена на Универзитету Питсбург открила је да је редовно викање на децу, ради увођења дисциплине, ризично за њихов психолошки развој и изазива или агресивно или превише повучено понашање. Свакодневно подизање гласа узрокује проблеме у понашању код адолесцената од 13 година или симптоме депресије код оних од 14.
Поврх тога, откривено је и да викање има тенденцију да погорша послушност деце, уместо да смањи проблеме. Константовано је и да топлина, љубав и емотивна подршка родитеља не смањују психолошки ефекат викања. Ово значи да се ожиљак који оставља викање не уклања загрљајем или исказивањем љубави.
Још једна студија Медицинске школе Харвард направила је корак напред и упозорила да вербално злостављање, као и викање и понижавање, може значајно и трајно да измени структуру дечијег мозга.
Зашто викање оволико утиче на децу?
Када су деца мала она нису у стању да разликују викање и љубав. Она у ствари не разумеју да то што родитељ виче не значи да га не воли и да може да буде уморан или да грди дете због погрешног понашања. Ово неразликовање може да изазове осећање страха и стрес. Стручњаци сматрају да су промене у структури мозга узроковане претераним ослобађањем кортизола, хормона стреса, током првих година живота.
Како престати са викањем на децу?
Запамтите да викање значи губитак контроле. Вика није никаква едукативна или васпитна стратегија већ знак да је ситуација измакла контроли. Ако сте свесни ове разлике можете боље решити ситуацију.
Обратите пажњу који су то моменти или ситуације у којима највише вичете. Истраживања су показала да родитељи обично вичу у одређеним моментима у току дана – за време доручка, пре одласка у школу или увече. Обраћање пажње на вашу “шему викања” ће вам помоћи да откријете узроке тог понашања. Најчешћу узроци су журба, стрес или умор.
Дајте себи довољно времена да се смирите. Веома је важно да обратите пажњу на знакове који вам показују да губите контролу. Пре него што допустите да емотивна страна мозга преузме контролу, одвојите неколико тренутака да се смирите. Дишите дубоко и, ако је потребно, изађите из просторије.
Не очекујте превише. Некада је главни извор фрустрације разлика између очекивања и стварности. Могуће је да сте изнервирани јер сте, на пример, очекивали да дете уради самостално свој домаћи али није. Због овога је боље да увек имате на уму да је дете само дете и да не ради ствари због непоштовања или непослушности већ зато што још увек није сазрело.
Не осећајте се кривим. Ослободите се осећања кривице јер оно само повећава тензију. Свакоме може да се деси да некад подигне глас, важно је само да то не постане правило. Није лако бити родитељ и не треба тежити савршенству, довољно је само да тежите ка томе да увек покажете најбољу страну себе.
Извор: najboljamamanasvetu.com