Rođeno mi je dete reklo da mu idem na živce s tom svojom zemljom i pričom “kad sam ja bila mala“… Znaš, mama, da te ne znam, stvarno bi’ mislila da si neka paćenica, majke mi. “Kako smo mi lepo živeli, kako smo mi spavali po klupama, kako smo letovali od jedne plate i još nam ostane da imamo kad se vratimo kući…“ Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja, veli.
Dobro. Možda nekom i idem na živce. Možda sam stvarno paćenica. Možda sam jako jako davno bila mala. Možda tu ima i one nostalgije za prošlim vremenima, kažu, hoće to kad čovek zađe u neke godine. Ne znam.
Znam da od moje mladosti, one sa dvadeset i kusur, nije prošlo mnogo. Možda još toliko i nešto malo preko. Znam da nisam baš toliko stara. Znam da mi se, kad vratim film, učini kako su prošla tri života od onda, i da se osećam, uprkos onom što piše u knjigama rođenih, kao da mi je sedamstopedesetdevet godina.
Jer, preživela sam celu jednu zemlju.
Znam kako je kad se rodiš u jednoj normalnoj zemlji, kako odrastaš u jednim a zriš u nekim drugim pričama. Možda ne umem tačno da objasnim šta se to u nama samima promenilo, na kom smo hromozomu zakačili grešku i da li je to što ja nazivam greškom u stvari anomalija ili nešto što treba da nam bude na ponos. Toliko toga ne znam…
Ali znam da je nekada bilo sramota zakleti se u majku pa slagati.
Znam da je bilo sramota ukrasti i najmanju stvar, čokoladnu bananicu, žvaku…
Znam da smo ustajali u znak pozdrava, kad nastavnik uđe u učionicu.
Znam da su nas drugačije učili – oni koji su nas učili – i da je nešto od toga ostalo u ovoj “paćeničkoj“ glavi.
Znam da smo čitali. Prave knjige. Znam da je u tim knjigama pisalo nešto lepo, nešto plemenito.
Znam da nismo preskakali jedni preko drugih.
Znam da smo bili otvoreniji. Da smo imali više poverenja jedni u druge.
Znam da smo na neki samo nama svojstven skoro ateistički način, i tako operisani od tradicije i od običaja, ipak verovali u nešto.
Znam da smo bili kulturni. Pismeni. Rečiti. Obučeni. Siti. Spokojni. Ili bar spokojniji.
Znam da nismo zaključavali vrata. Nismo zazirali jedni od drugih. Nismo u drugima tražili samo ono najgore.
Znam da je, kad je Kuduz ubio ženu, Kenović snimio film o tome.
Znam da ne mogu da se setim da smo profesorima izmicali stolice.
Znam da su nam deca po školama gubila gumice za brisanje, olovke, ne i slezine.
Danas… Danas lažemo kako zinemo. I još se u oči gledamo, bez da trepnemo. Znam da krademo i šakom i kapom. Znam da niko nikom više ne ustaje. Ni u tramvaju, ni u učionici, nigde. Znam da ništa ne učimo. I da ne čitamo bogznašta. Znam da nam pažnja ne traje duže od snimka na tik toku. Znam da nemamo živaca ni za šta i ni za koga. Znam da se preskačemo kako stignemo. Gde stignemo. Znam da se više niko ne zgražava kad vidi da čovek leži na ulici. Znam da više ne pričamo jedni s drugima. Ne poveravamo se. Ne kukamo. Svima je super. Kaže instagram. Kaže fejs. Kažu svi.
Znam da smo u međuvremenu postali “verujući“, da idemo i da se molimo, da palimo sveće o bitnim danima, lomimo pogače, više nam niko ne brani, znam da smo usvojili neke nove običaje, da smo se “okrenuli“ tradiciji, “vratili“ korenima. I znam da nam je sve to džaba. Jer smo sami sebi postali Bog. Sami smo sebi religija. Verujemo samo u sebe i sebi. Tako se i ponašamo. Samovažeći, samoodrživi ljudi. Bitni. Bahati. Prosti. Nepismeni. Razgolićeni. Ogoljeni. Siti svega, a gladni. Halapljivi. Alavi.
Živimo, zaključani u svoja četiri zida, zaključani unutar svojih telefona, skriveni iza svojih skupih pakovanja, sami i usamljeni, uznemireni, unezvereni i onim što nas okružuje, još više onim u nama. Znam da se iznenadimo kad neko učini nešto dobro. Nešto lepo. Znam da u svemu tražimo zadnju nameru. Ono nešto iza. Znam da sumnjamo u svakoga. Znam da su nam crne hronike sve crnje i crnje. Znam da dobri nikada nisu bili luđi. Znam da ludi nikada nisu bili bolji. Znam da su nam deca sve manje deca. Znam da smo mi sve manje mi.
Možda zato i idem na živce. Možda sam zato paćenica obična. Možda nekada nije bilo bolje. Ali tako ispada. Majke mi moje.
Tekst: Daniela Bakić, Duda