Непријатан осећај да нам ствари не иду од руке, да ништа не можемо да урадимо како треба, да у нечему нисмо довољно добри, да смо неуспешни нешто је са чиме се већина људи у неком тренутку у свом животу сусрела. Осећај је углавном био краткотрајан и пролазан, ситуационо одређен, те нестајао када се ситуација превазиђе. Међутим, код одређеног броја људи страх од несавршенства је константан и прожима различите сегменте живота, значајно се одражавајући на целокупно функционисање. За ове особе кажемо да имају развијену ателофобију.
Као и свака друга, и ова фобија представља облик ирационалног, интензивног и упорног страха, припада спектру анксиозних поремећаја или се јавља у коморбидитету са неким од њих. У уској је вези са перфекционизмом – особе код којих је присутна црта перфекционизма у већем су ризику да пређу границу здравог, продуктивног, мотивишућег перфекционизма и оду у другу крајност.
Перфекционизам, дакле, не мора сам по себи бити ометајући за особу која поставља себи реалне циљеве, али када он постане пренаглашен, када особа поставља себи нереалне захтеве, не опрашта грешке и неуспехе и поистовећује своју вредност са њима, онда бива окидач различитих психичких отпора, блокада, анксиозних и депресивних стања. Тако настаје ателофобија – особа почиње да се плаши да направи било какву грешку.
Размишљање о догађајима у ближој и даљој будућности и грешкама које би могле да се десе уводи особу са ателофобијом у преплављујућу анксиозност и паничне нападе. То даље води ка томе да она почиње да избегава сваку ситуацију за коју процени да може да буде потенцијални извор неуспеха. Можда ће почети да избегава чак и оне ситуације где зна да ће бити добра, али ипак не ,,довољно’’ добра – рецимо, избегава да изађе на испит за који сматра да не може да положи са већом оценом од 8.
Код особа са ателофобијом присутна су уверења: ,,Боље да и не покушам него да погрешим’’ или још екстремније: ,,Боље и да не покушам него да будем просечан/-на’’. Оне неуспех, дакле, посматрају као нешто ужасно, неподношљиво и неопростиво, као нешто што ће проузроковати толико јаке непријатне емоције, са којима неће моћи да изађу на крај. Јасно је колико ова уверења могу ограничавати особу и утицати на квалитет живота, с обзиром на то да особа константно, у старту, саму себе елиминише.
Понашања која произилазе из ових уверења најчешће су прокрастинација, избегавање, веома изражена неодлучност. Упечатљиво је, рецимо, да особе са ателофобијом претерано проверавају своје радове, извештаје, мејлове, СМС-ове пре него што их пошаљу некоме. У вези са тим често буде тражење разуверавања. Стално од блиских особа из окружења очекују и захтевају да оне процене да ли је нешто довољно добро урађено, да оне провере да ли им је негде промакла нека грешка, да оне донесу неку одлуку. С обзиром на то да се ателофобија односи на различите аспекте живота, није реткост да буде изражена и када су у питању партнерски односи, па да особа од окружења тражи потврду да ли је направила добар избор партнера, да ли окружење сматра да је веза са том особом добра, и слично.
За особе са развијеном ателофобијом карактеристично је и размишљање о прошлости које може постати и опсесивно – о грешкама које су некада направили, да ли су неким својим поступком некога повредили, какво мишљење на основу тога сада неко има о њима. Претерано анализирајући прошле догађаје, заправо, често нађу грешке које у реалности нису ни постојале или их нико није ни уочио. Све то се углавном заврши преплављујућим осећајем безразложне кривице, што даље особу води у зачарани круг анксиозности и/или депресивности – поремећаје сна и апетита, нагомилавање обавеза, запостављање свакодневних активности.
Корен ателофобије и самог нездравог перфекционизма може имати биолошку основу у високој сензитивности. Особе које су високо сензитивне генерално се теже носе са неуспесима и притисцима, а критике од стране значајних особа могу доживети и као трауму. Ригидно и презахтевно васпитање, са многобројним правилима, очекивањима, критикама, поређењем са другима те грдњом када се направи грешка и ставом да су грешке недопустиве може значајно утицати на то да се код осетљивих особа кроз одрастање развије ателофобија. Покретач овог механизма могу, међутим, бити и: 1) вршњачка група у којој се особа осећа као да није довољно добра да би била прихваћена, 2) строги и одбацујући учитељи/наставници или тренери, 3) претерано критички настројени партнер. Тако се, заправо, код особа које су по својој структури високо осетљиве, услед порука које се добијају од њима значајних особа, формира уверење да је само савршено прихватљиво, а с друге стране, ту је и веома гласан унутрашњи критичар који их стално на то опомиње.
Сви ми волимо да будемо успешни и што ближи савршенству, али прихватамо и чињеницу да су грешке, неуспеси, несавршенство и просечност саставни део живота. За особе са ателофобијом неподношљива је и сама помисао да допусте себи да направе грешку, доживе неуспех, буду несавршене или просечне. Међутим, на овом проблему се успешно може радити кроз психотерапију. Као и сваки други, и рад на превазилажењу овог проблема захтева време и упорност. Когнитивно-бихејвиорална терапија даје добре резултате јер, с једне стране, особа ради на модификовању дисфункционалних, блокирајућих уверења и усвајању нових, рационалних алтернатива (когнитивни део), а, с друге стране, плански се излаже стресним ситуацијама, што има за циљ да временом доведе до толерисања несавршенства, и освешћивања да се оно може прихватити и преживети (бихејвиорални део).
Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим