Готово да не постоји просветни радник, који се није сусрео са ситуацијом да ученик сакнкционисан због вршњачког насиља, настави да спроводи насиље над неким другим учеником, али и да ученик који је трпео насиље, добије само привремени мир, а онда почне да трпи насиље од стране неког другог ученика.
Школа се недовољно бави вршњачким насиљем, иако је то последњих година, мора се признати, боље него пре 20 година. Санкционисање насилника мора да постоји, јер се тиме другима шаље јасна и недвосмислена порука да се насиље неће толерисати. Ипак, овде се школе налазе пред великим изазовима, јер државни апарат нема ефикасне законе, којима се ученици злостављачи могу санкционисати и едуковати да насиље не понове.
Ипак, концепт се мора модернизовати, јер у овом проблему имамо две стране – ученике који имају склоност да врше насиље, и ученике који су пожељне мете, и који у истом или различитом периоду најчешће трпе насиље од више различитих особа.
Ко су ови ученици и да ли им се може помоћи на ефикасан начин? Апсолутно да. Поред неизоставног санкционисања вршиоца насиља, психолошко-педагошке службе свој рад морају 50% усмерити на ученике који трпе насиље. Најчешћи узроци због којих су пожељне мете, заснивају се на различитости. То може бити лошији материјални статус, који се манифестује мање модерном гардеробом, ређим посећивањем догађаја, где се окупља друштво, али и строжим родитељима, који постављају одређене границе, које вршњаци немају, на пример, још увек си млад да добијеш тај мобилни телефон. Ученик, који још није свестан себе, тада продубљује проблем на два једнако опасна начина. Први је да покушава да се приближи свом насилнику и да му се допадне, а други је самоизолација, када крах свог друштвеног статуса покушава да компензује успехом на неком другом пољу. На пример, ученица, коју је околина убедила да је неатрактивна, да није лепа, и да никада неће пронаћи дечка, престаје и да се труди, још више запушта свој физички изглед, али зато ређа све петице у дневнику, верујући да ће бити успешна научница масне косе, изгрицканих ноктију, са вишком килограма, којој ће сви да завиде, док ће своје, тренутно атрактивније вршњакиње, од којих је доживела насиље, сврстати под особе лаког морала, и сматраће их неспособнима да и оне, које осим што су неговане, сређене и привлачне, могу остварити јако добре резултате и у школи. То је озбиљан облик аутодеструкције, који угрожава и ментално и физичко здравље, и тада би на сцену требало да ступи психолошко-педагошка служба.
Циљ рада са жртвама насиља јесте да им се помогне да унапреде себе. Тада неће трпети насиље, стећи ће самопоуздање, а схватиће да особа може бити задовољна само када је комплетна. Старински концепт помоћи, где се вреднује само онај ученик, који испуњава на време школске обавезе не даје резултате, и треба га напустити. Потребно је објаснити да и ако нема довољно новца, може да изгледа веома лепо, елегантно и модерно, за веома мало улагања. Неопходно је објаснити да није важно на чију страну стају остали вршњаци, и да не треба да се труди да се допадне насилнику, већ да гради свој лични бренд, као и да не треба да се повлачи и себе прилагођава другима, већ да своје ставове, интересовања боље пласира, прича о њима, и не размишља превише да ли ће то другима бити досадно. Потребно је напустити концепт игнорисања увреда, и на сваку увреду реаговати, као да је животно угрожавајућа опасност (то у дугорочном смислу и јесте) и одмах поступити по савету психолога и педагога. У случају да се нађе у неочекиваној ситуацији, мора имати особу, којој се може обратити за тренутни савет. Неопходно је укључити и родитеље, али на такав начин, где се не маргинализују одређени ученици, као особе са проблемом, већ се једнако ради са свима.
Аутор: Др Жељко Раниловић