Gotovo da ne postoji prosvetni radnik, koji se nije susreo sa situacijom da učenik saknkcionisan zbog vršnjačkog nasilja, nastavi da sprovodi nasilje nad nekim drugim učenikom, ali i da učenik koji je trpeo nasilje, dobije samo privremeni mir, a onda počne da trpi nasilje od strane nekog drugog učenika.
Škola se nedovoljno bavi vršnjačkim nasiljem, iako je to poslednjih godina, mora se priznati, bolje nego pre 20 godina. Sankcionisanje nasilnika mora da postoji, jer se time drugima šalje jasna i nedvosmislena poruka da se nasilje neće tolerisati. Ipak, ovde se škole nalaze pred velikim izazovima, jer državni aparat nema efikasne zakone, kojima se učenici zlostavljači mogu sankcionisati i edukovati da nasilje ne ponove.
Ipak, koncept se mora modernizovati, jer u ovom problemu imamo dve strane – učenike koji imaju sklonost da vrše nasilje, i učenike koji su poželjne mete, i koji u istom ili različitom periodu najčešće trpe nasilje od više različitih osoba.
Ko su ovi učenici i da li im se može pomoći na efikasan način? Apsolutno da. Pored neizostavnog sankcionisanja vršioca nasilja, psihološko-pedagoške službe svoj rad moraju 50% usmeriti na učenike koji trpe nasilje. Najčešći uzroci zbog kojih su poželjne mete, zasnivaju se na različitosti. To može biti lošiji materijalni status, koji se manifestuje manje modernom garderobom, ređim posećivanjem događaja, gde se okuplja društvo, ali i strožim roditeljima, koji postavljaju određene granice, koje vršnjaci nemaju, na primer, još uvek si mlad da dobiješ taj mobilni telefon. Učenik, koji još nije svestan sebe, tada produbljuje problem na dva jednako opasna načina. Prvi je da pokušava da se približi svom nasilniku i da mu se dopadne, a drugi je samoizolacija, kada krah svog društvenog statusa pokušava da kompenzuje uspehom na nekom drugom polju. Na primer, učenica, koju je okolina ubedila da je neatraktivna, da nije lepa, i da nikada neće pronaći dečka, prestaje i da se trudi, još više zapušta svoj fizički izgled, ali zato ređa sve petice u dnevniku, verujući da će biti uspešna naučnica masne kose, izgrickanih noktiju, sa viškom kilograma, kojoj će svi da zavide, dok će svoje, trenutno atraktivnije vršnjakinje, od kojih je doživela nasilje, svrstati pod osobe lakog morala, i smatraće ih nesposobnima da i one, koje osim što su negovane, sređene i privlačne, mogu ostvariti jako dobre rezultate i u školi. To je ozbiljan oblik autodestrukcije, koji ugrožava i mentalno i fizičko zdravlje, i tada bi na scenu trebalo da stupi psihološko-pedagoška služba.
Cilj rada sa žrtvama nasilja jeste da im se pomogne da unaprede sebe. Tada neće trpeti nasilje, steći će samopouzdanje, a shvatiće da osoba može biti zadovoljna samo kada je kompletna. Starinski koncept pomoći, gde se vrednuje samo onaj učenik, koji ispunjava na vreme školske obaveze ne daje rezultate, i treba ga napustiti. Potrebno je objasniti da i ako nema dovoljno novca, može da izgleda veoma lepo, elegantno i moderno, za veoma malo ulaganja. Neophodno je objasniti da nije važno na čiju stranu staju ostali vršnjaci, i da ne treba da se trudi da se dopadne nasilniku, već da gradi svoj lični brend, kao i da ne treba da se povlači i sebe prilagođava drugima, već da svoje stavove, interesovanja bolje plasira, priča o njima, i ne razmišlja previše da li će to drugima biti dosadno. Potrebno je napustiti koncept ignorisanja uvreda, i na svaku uvredu reagovati, kao da je životno ugrožavajuća opasnost (to u dugoročnom smislu i jeste) i odmah postupiti po savetu psihologa i pedagoga. U slučaju da se nađe u neočekivanoj situaciji, mora imati osobu, kojoj se može obratiti za trenutni savet. Neophodno je uključiti i roditelje, ali na takav način, gde se ne marginalizuju određeni učenici, kao osobe sa problemom, već se jednako radi sa svima.
Autor: Dr Željko Ranilović