Ако се слажете са питањем у наслову одговорите и зашто?
Моје је мишљење следеће:
– Потпуно смо небезбедни од ученичког (или неког другог, нпр. родитељског) насиља (физичког, вербалног…).
– У финансијском смислу наш рад се готово уопште не цени. Другим речима, иако су наставници најобразованији део популације убедљиво су најлошије плаћени у читавом јавном сектору. Ако мислите да претерујем распитајте се за примања у судству, полицији, здравству…
– Даље, за ту срамотно малу надокнаду од нас се тражи толико администрирања да то један здраворазумски ум тешко може да схвати! Не постоји јасан пример шта се од нас тражи. Иако многи просветни радници огромно време троше у сређивању административног материјала, личних евиденција и слично потпуно су несигурни да ће им то бити довољно када дођу саветници/надзорници.
– У ОГРОМНОЈ ВЕЋИНИ СЛУЧАЈЕВА НАДЗИРУ (еуфемизам `саветују`) НАС ОНИ КОЈИ НИШТА НЕ ЗНАЈУ О НАШЕМ ПРЕДМЕТУ (нпр. проф. ликовног/надзорник посећује час колеге математичара) или су често били међу лошијима у настави. Кад би тако нешто било могуће у некој другој бранши која држи до свог достојанства?!
– На малој матури се масовно преписује те иста добија обрисе `националне срамоте`. Мали полагачи су презаштићени. Сваки од њих 100-ак у хали у којој се полаже испит има право на `2 опомене` (чуо сам за случај да се један дечак гласно продрао рекавши у препуној сали за полагање матуре нешто као> `заокружите у 10.задатку под ц `!!! Насмејана и раздрагана деца су га одушевљено послушала. Дечак је кажњен `1. опоменом`.
–
– Сведени смо на “дечје дадиље”. То је улога која се од надлежних од нас све чешће експлицитно тражи (“дај двојку обавезно” и “пусти тог малог, видиш да је луд”; или “не таласај пуно, знаш ли ко су му родитељи”).
Зар то није понижавајуће?
Преузето: http://unijasprs.org.rs/forum//viewtopic.php?f=13&t=798