Vršnjačko nasilje – kad žmure i roditelji i škola

novembar 6, 2017

U školskom okruženju svaki četvrti osnovac se ne oseća sasvim bezbedno, gotovo petina svakodnevno doživi vređanje i ismevanje, a oko trećine njih žele da se osvete nekom ko ih je povredio. To pokazuje istraživanje koje je obuhvatilo 600 učenika iz pet beogradskih škola. Nažalost, mnogi roditelji i škole žmure na vršnjačko nasilje, pa su odbile da učestvuju u ovom istraživanju.

Uriniranje po udžbenicima drugog učenika, paljenje prstiju onog ko se sa njima ne slaže, bacanja odeće u toalet – samo su neke scene kojih se, iako u penziji, seća dugogodišnji direktor škole i specijalista pedagogije Slobodan Malušić. Najopasnije je, kaže, kad se o nasilju ćuti.

“Tim učenicima niko ne može pomoći, nažalost, bez obzira na to šta im se desi po tom pitanju na neki način su upućeni samo sebi, a drugi podatak koji je vrlo zanimljiv je da je oko 16 odsto učenika reklo nekom u koga je imalo poverenja, ali im niko ni tada nije pomogao”, rekao je Slobodan Malušić, koji je i autor istraživanja.
Istraživanje pokazuje da bi gotovo petina učenika prihvatila da ismeva vršnjaka samo da ne bi bili isključeni iz svoje grupe.
“Imamo daleko više slučajeva psihičkog emotivnog nasilja, ruganje, ismevanje, davanje pogrdnih imena, ogovaranje, pretnje, ismevanje i elektronskog nasilja, dakle isto to preko elektronskih medija, SMS-ova, društvenih mreža”, kaže psiholog Suzana Deretić.
Od elektronskog obračuna, lako se sklizne u fizički obračun.
“Kad dođe do tuče mi se potrudimo da ih razdvojimo, dođu dežurni nastavnici i sve bude posle rešeno”, navodi Sofija Gole, član vršnjačkog tima.
Roditelji različito reaguju. Od potpune nezainteresovanosti do druge krajnosti.
“Sve je više u poslednje vreme roditelja koji bi na svoj način da dele pravdu – do toga da ili iziskuju stroge kazne za ono što je škola procenila da ne treba ili insistiraju da se dete izbaci iz škole što je nemoguće”, kaže Suzana Deretić.
Novi zakon propisuje i ponašanje i obaveze roditelja. Zbog nesaradnje sa školom, snose se posledice – od plaćanja novčane kazne do prijave Centru za socijalni rad.
“Postoji mogućnost da dobije meru, na primer, nadgledanog roditeljstva da bi promenio ponašanje, ali, u stvari, cilj nam je da se promeni ponašanje deteta i da škola i roditelj deluju zajedno ne da porodica uči dete jednom obliku ponašanja, a škola drugom”, kaže Biljana Lajović iz Ministarstva prosvete.
Ukoliko dete počini teži oblik nasilja, s obzirom na to da je maloletno, odgovornost snosi roditelj. Mere su zakonom propisane i zavise od težine počinjenog nasilja.
IZVOR:RTS

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


7 komentara na "Vršnjačko nasilje – kad žmure i roditelji i škola

  1. Sanja kaže:

    Tako je to kad je skolovanje obavezno a prosvetni radnici se ne snalaze sa problematicnom decom

    1. DJ kaže:

      Prosvetni radnici nisu socijalni radnici, ni defektolozi.

  2. M. M. kaže:

    Bila sam direktor jedne velike skole i nista me vise ne cudi. Dozivela sam zlostavljanje i nasilje kolektiva koji se ponasao na isti nacin kao grupa koja je zlostavljala ucenicu u Arandjelovcu. Jedni su pretili i direktno nasrtali na mene laznim prijavama, nasrtajima na moju porodicu (da, da), dok su drugi navijali, treci cutali potpisujuci lazne prijave, svi zajedno cekajuci moj pad. Islo je dotle da su podsticali nasilje medju ucenicima kako bi izazvali jos vise problema. Potrebno je mnogo snage da izdrzite, ja jesam. Danas s gadjenjem gledam na mnoge kolege, znam sta mogu od njih ocekivati.
    Zato me ne cudi opakost medju ucenicima i atmosfera nasilja koja je za nase drustvo prirodna.
    Kad pomislim sta sam sve dozivela pokusavajuci da na zakonski nacin vodim skolu i cinim najbolje za decu, cime sam ugrozila pozicije raznih klanova i sivih eminencija u skoli, shvatam kako je deci zrtvama nasilja u skoli i duboko ih zalim.
    Mi smo njihovi uzori, najcesce odvratni i licemerni. Jadna nasa deca.

    1. AK kaže:

      Jasno mi je o čemu govorite,odrasli su tek pakao.Neki nastavnici ne da ne bi trebali da rade u školi već im treba zabraniti da joj priđu na nekoliko kilometara.

      1. Tina kaže:

        O čemu Vi komentarišete? O međuljudskim odnosima (nastavnicima u ”jednoj školi”) ili o vršnjačkom nasilju? Nabrojimo koja prava ima nastavnik po Zakonu da spreči nasilje osim da piše: IZJAVE,DEŽURNU KNJIGU,ODLUKE ili ZAPISNIKE.Kažite istinu nemamo nikakva prava jer ih Zakon nije predvideo, dozvolio,utvrdio !
        M.M.direktori su ”političari-članovi stranke” i zato su takva stanja u kolektivu.
        A.K.zbog takvih mišljenja o nastavnicima biće joj više nasilja a ne zajedničko rešavanje problema saradnjom roditelja,učenika,nastavnika i direktora škole.

        1. M. M. kaže:

          Uzalud je objašnjavati ocigledno. Deca se nisu samovaspitala, ni ona vaspitana, ni ona nevaspitana. Mi smo ih vaspitali prema svojoj slici i karakteru. Poenta mog komentara je da se mnogi nastavnici mogu zastideti sebe samih i svog karaktera. I sama sam nastavnik i sramota me je kakve sve spodobe sede po zbornicama izigravajuci nastavnike. Za 27 godina nagledala sam se takvih. U pravu ste kad kazete da nema mnogo mogucnosti da nasilje sprecite kao nastavnik, sve sami protokoli i papiri. Moj komentar odnosio se na sliku celog drustva u kojoj ni nastavnici nisu neduzni. Naravno, ne treba generalizovati, ja sam iznela jedno licno iskustvo. Meni je drago ako je Vase drugacije.

    2. Mira Milosevic kaže:

      Slazem se gospodjo. M.M, ‘da smo mi ogledalo i uzori nasoj deci. Kako porodica, tako i drustvo. Da su nasa deca zrtve vremena i da ni krivi ni duzni produkuju haos u kome su stasali.
      Dosli smo do ruba provalije, a drustvo uporno leci posledice, umesto da otkloni uzroke.
      No, ja zelim reci, da je za sada, na roditeljima da spasu, sto se spasiti moze.
      Da u svnom domu uspostave pravila zivljenja po modelima Prof. Milice Novkovic, koja je naucno dokazala, koji su spoljni ometaci za zdrav odgoj deteta. Kako ih otkloniti, da dete bude emocionalno i mentalno celo, stabilno. Kao takvo nece imati potrebu da se prazni nasiljem, niti da zivi nasilje.
      Da budem jasnija, pet je pogresnih vaspitnih modela, koji krive savrsenu prirodu i program, koji svako dete donese po dolasku na ovaj svet. I svaki model ostecuje jednu emociju.
      To su nagrada i oduzimanje nagrade, dva modela koje je zvanicna pedagogija kod nas usvojila pre skoro tri decenije. Uslovljen um od dobijanja, stimulisan pride ekranom, produkuje armiju pohlepnih, nasilnih, interesno formiranih malisana i odraslih.
      Nadalje, prezasticivanje od rada, reda i istine,zbog cega su nam deca lenja, nezahvalna i nesvesna. Potom prazna verbalna prica koja atakuje na emociju tuge, kao i katastrofalan uticaj svih oblika medija, koji su dodatno naslojili i iskrivili emociju straha malog-velikog coveka. Rezultate nazalost zivimo u porodici, sto kroz licne sukobe, sto slusajuci izvestaje crne hronike.
      Naslojen strah nije prirodan, pa kao takav otupljuje i tera da nasrcemo i na svoj i na tudji zivot.
      I da ne duzim, imate bezbroj sadrzaja na youtube, imate Centar za porodicu i mlade, proverite, pa sta vam se kaze. Ne cekajte promene u drustvu, na dugom su stapu, jer je to pitanje sveukupnog globalnog procesa.
      Promena svesti mora da se desi na individualnom planu, pa je tek tada moguca promena i na sirem planu.
      Zivimo prvo poglavlje treceg milenijuma, koji je neminovno milenijum duhovnosti, pa je stoga najprirodnije da u duhovni rast krecemo iz niscete, odozdo prema gore.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama