Верујте да није.
На први поглед, можда звучи као да цепидлачимо и да претерујемо с феминизмом. Али када мало дубље размислите, схватићете да су то два потпуно различита типа.
Замислите следећу сцену: Обоје радите. Обоје сте уморни. Ви се враћате кући, размишљате о томе да Лена сутра има термин за вакцину, да Луки треба нова јакна јер је прерастао стару, да треба платити тренинг, однети убрус у вртић, наручити поклон за рођендан, проверити има ли јогурта, испланирати вечеру…
А он? Он се врати, седне, вечера и каже: „Само реци шта треба да урадим, ту сам да помогнем.“
То НИЈЕ довољно.
Ментално оптерећење: Невидљиви посао који исцрпљује
Ево проблема: Ви нисте менаџер породице. Ви нисте та која треба да делегира задатке, прави листе, подсећа, контролише, планира.
Родитељство није посао где једна особа има титулу шефа, а друга извршава задатке који јој се делегирају.
Равноправно родитељство значи да обоје знате када је следећи преглед код лекара. Обоје знате који број ципела деца носе. Обоје проверавате да ли има довољно чистих чарапа у фиоци. Обоје знате да Лена не воли паштету, а Лука не пије млеко осим ако није тачно одређене температуре.
То није „помоћ“. То је родитељство.
Постоји термин за ово—ментално оптерећење. И истраживања показују да је управо оно исцрпљујуће једнако, ако не и више, од физичких послова. Јер док један родитељ пере судове, други у глави прави списак шта све треба сутра, следеће недеље, следећег месеца. Док један слаже веш (што је претходно морало да му се каже да уради), други се сећа да треба заказати офталмолога, купити нов ранац, проверити да ли има пара на рачуну за екскурзију.
И онда кажу: „Али ја помажем! Само ми реци шта треба!“
Не, драги. То није помоћ. То је пребацивање менталног оптерећења на њу—јер сад она мора да се сети, планира, организује и онда још да ти објашњава.
Мушкарац који жели да буде отац
Знате како изгледа мушкарац који ЖЕЛИ да буде отац?
Он не чека инструкције. Он види да је кеса са прљавим пеленама пуна и однесе је. Погледа у фрижидер и сам види да фали млеко па купи успут. Примети да су Лани панталоне кратке и купи без да га неко пита.
Он зна када су редовни прегледи код педијатра јер и он води дете тамо—не само када ви не можете, већ зато што је то подједнако и његова одговорност.
Он не „чува“ деце док ви идете код фризера. Он је родитељ. Он је код куће са својом децом, а ви имате време за себе—не као поклон од њега, већ као нешто што вам природно припада.
Он не пита „шта да спремиш за вечеру?“—већ гледа шта има у фрижидеру и прави план. Или пита децу шта желе и сам решава.
Разлика која мења све
Ова разлика—између „имати“ и „бити“—одређује како ће ваш брак изгледати за десет, двадесет година.
Јер ако сте се удале за човека који „помаже“, бићете исцрпљени. Бићете она која носи сав терет—организацију, планирање, бригу. Он ће сматрати да је одрадио свој део јер је „помогао“ када сте тражили. А ви ћете се осећати усамљено, преоптерећено.
Али ако сте се удале за човека који ЖЕЛИ да буде отац и муж, имате партнера. Имате некога ко стоји поред вас—не иза вас, не испред вас—већ поред вас. Ко носи оптерећење са вама. Ко види шта треба урадити и уради то јер је и његова кућа, његова деца, његов живот.
Питање за крај
Зато, ево питања које свака од нас треба себи да постави:
За кога сте се удале?
За оног који жели да ИМА жену и децу—некога ко води рачуна о свему о кући, планира, организује, носи одговорност, а он половину или чак мање испланираног ”одради”?
Или за оног који жели да БУДЕ муж и отац—некога ко живи за своју породицу, не само у њој?