Zovem se mama. Nekad će me zvati majkom. Nekada kevom. Nekada po imenu. Nekada me neće uopšte zvati, nego će me terati od sebe.
Ponekad će i plač biti dovoljan znak da sam potrebna. Da budem tu. Biću budna 24 časa dnevno. Čak i kada spavam. Uvek na oprezu. Jedno oko otvoreno Jedno uho naoštreno.Čekaću prvi okret. Čekati da počne da sedi, pa da puzi. Da prohoda.
Pružaće mi ručice i trčati debelim nožicama, uz osmeh andjela, a ja ću biti srećna zbog te slike, ali i zabrinuta, da moja beba ne padne slučajno, i ne povredi se. Maziću je, ljubicu je, grliti. Kada to dozvoli.
Vikaću, besneti, i želeti da me nema u časovima ludila, umora i stresa. Ali, trudiću se da to ne radim pred bebom.
Hraniću je, menjati pelene, ljubiti mala stopala i guzu. Učiću je svemu i pričati joj stalno. Pokazaću joj drvo. I dodirnućemo drvo. I glumićemo drvo. Pokazaću joj kucu. I dodirnućemo kucu. I lajaćemo kao kuca. Pričaću joj bajke. I učiti da život nije uvek bajka. Da postoje i Pepeljuge, i Snežane, i patuljci, i zle vestice, zle maćehe, da postoji Petar Pan koji traži svoju senku, da negde sigurno postoje i Ivice i Marice, i tri praseta, i vuk i sedam jarića.
Plesaćemo dok pevamo, i pevaćemo dok plešemo. (više…)