Замислите ову сцену: Децембар је, ближи се закључивање оцена на полугодишту. Учитељица Марија седи за столом и броји: Јована има просек 4,34 из математике. Четворка. Стефан – 4,51. Петица.
Чека је сутра разговор са Јованиним родитељима који ће је молити да „извуче“ још један тест, још један поправни, још нешто – било шта – да би њихова ћерка прешла са четворке на петицу. Јована је учила читаве године подједнако као и Стефан. Али Стефан је можда на неком задатку имао више среће или је био боље концентрисан и он ће бити одличан ђак, а Јована врлодобар. Јер 0,17 разлике у просеку одлучује о томе.
А онда, када се код Јоване покаже да јој баш тај један предмет квари општи успех – јер има 4,34 из математике, а из осталих предмета све петице – наставничко веће ће, на крају, вероватно „донети одлуку“ да јој се та оцена заокружи навише. Понекад са сагласношћу наставника математике. Понекад без ње. Јер „штета је да дете изгуби одличан успех због 0,17 разлике“. Ово, додуше, важи за крај године, не за крај првог полугодишта, али суштина остаје иста.
Марија зна да није фер. Јована зна да није фер. Родитељи то такође знају, али морају да се боре. Јер тако систем функционише.
Или боље речено – не функционише.
Да, закон омогућава Марији да по свом личном утиску Јовани закључи петицу. Али, ако њој закључи, иако нема за то просек, мораће и другом ком фали мало више за четворку и трећем ком само та оцена недостаје за врлодобар успех. А где све то води? У бесмисао.
Ако сте родитељ, можда знате тај осећај у стомаку када ваше дете има просек 4,42 пред крај полугодишта. Знате колико је бесмислено да нијансе одлучује о томе да ли ће ваше дете бити означено као „одлично“ или „врлодобро“ – јер граница је на 4,50. Али шта да радите? Зовете наставницу. Тражите поправни. Дете учи до касно у ноћ – не да би научило градиво, већ да би „извукло“ ту једну оцену која ће померити просек.
Ако сте наставник, знате притисак који долази са свих страна. Родитељи вас зову, директори вас подсећају на „стандарде школе“, деца вас гледају очајничким очима. А ви бројите, поново и поново, да ли можете негде да „нађете“ једну петицу која неће бити потпуно непоштена. А ако не можете – знате да ће можда на крају наставничко веће то урадити уместо вас, „у најбољем интересу детета“. И онда се питате: зар је то још увек ваша стручна процена или је постала колективна математичка вежба?
Ако сте ученик или ученица, знате како је бити сведен на бројку. Како је цела ваша година труда, сваки тест који сте писали, сваки час на коме сте учествовали – све то постаје један једини број. И ако је тај број 4,42 уместо 4,51, као да нисте довољно добри.
То је болест нашег система. И сви смо ми симптоми.
Шта је заправо проблем са заокруживањем?
Тренутни српски систем функционише овако: током године сакупљате оцене, те оцене се просечно заокружују на закључну оцену из сваког предмета (1–5), а онда се све закључне оцене просечно заокружују и добијате општи успех.
Проблем број 1: Губи се огромна количина информација. Ученик који је целу годину био на 4,4 и онај који је био на 3,5 – обоје су „врлодобри“. Да ли је то иста оцена? Наравно да није.
Проблем број 2: Ствара се вештачки притисак на границама. Разлика између 4,49 и 4,50 је статистички незначајна – али у српском систему она је огромна. То је разлика између успеха и неуспеха, између задовољних и разочараних родитеља.
Проблем број 3: Подстиче манипулацију уместо учења. Кад знате да вам треба само још једна петица да „пређете“ са 4,48 на 4,52, шта радите? Не учите да бисте разумели. Учите да бисте добили ту оцену. Тражите „лако градиво“, тражите поправне, молите наставнике. И то није ваша грешка – то је грешка система који вас тера да тако размишљате.
Како други то раде? (и зашто је боље)
Док ми рачунамо просеке и преговарамо о петицама, постоје земље које су одавно схватиле да постоји бољи начин.
Финска је вероватно најпознатији пример. Њихов образовни систем сматра се једним од најбољих на свету – а они то постижу са драстично мање стреса. Како?
У финском систему, фокус није на рангирању деце већ на томе шта свако дете заиста зна и уме. Нема стандардизованих националних тестова који би стварали опсесију оценом. Ученици добијају повратну информацију о свом напретку током целе године, а не само један број на крају. Оцене постоје (на скали од 4 до 10 у основној и средњој школи), али оне нису циљ саме себи – оне су алат који помаже ученику да разуме где је и шта треба да побољша.
Шта је још важније: у Финској постоји култура поверења. Родитељи верују наставницима. Наставници верују себи. Нико не преговара о оценама јер сви разумеју да оцена није произвољни број већ процена стручњака који познаје своје ученике.
И то функционише. Фински ученици константно постижу врхунске резултате на међународним тестовима – а притом имају мање домаћих задатака, краће школске дане и драстично мање стреса него деца у већини других земаља.
Једноставно решење које би све променило
Шта ако бисмо у Србији једноставно престали да заокружујемо оцене?
Шта ако би ученици уместо закључне „четворке“ или „петице“ из сваког предмета имали прецизну просечну оцену – нпр. 4,32 из математике, 4,78 из српског језика?
Шта би то променило?
За ученике: Престало би јурење за једном оценом на крају године. Сваки рад током целе године би носио равномерно значење. Разлика између 4,49 и 4,51 више не би била разлика између успеха и неуспеха – била би то безначајна нијанса.
За наставнике: Притисак би значајно опао. Кад родитељ дође и тражи „још једну петицу“, наставник може мирно да објасни: „Ваше дете има просек 4,32. Да би имало 4,5, требало би да поправи неколико области. Хајде да разговарамо о томе на чему може да ради.“ То није одбијање – то је подршка.
За родитеље: Коначно би могли да виде реалну слику постигнућа свог детета. Уместо панике око 4,49, видели би да њихово дете има солидну оцену и да постоји пут напред – не преко једног чаробног теста, већ кроз континуирано учење.
Однос између наставника и родитеља би постао оно што треба да буде: партнерство усмерено на напредак детета, а не трансакција око децимала.
Али то није све што треба да се промени
Децимални просеци би били огроман корак напред. Али ако хоћемо прави прогрес, треба да размислимо и даље.
1. Континуирана евалуација током целе године
Уместо да све зависи од неколико тестова, требало би да уведемо разноврсне начине проверавања знања: пројекте, презентације, тимски рад, практичне задатке. То би смањило притисак сваког појединог тренутка оцењивања и дало реалистичнију слику способности ученика.
2. Фокус на компетенције, не само на оцену
Оцена од 4,32 из биологије – супер. Али шта то заправо значи? Да ли ученик разуме генетику? Да ли уме да изведе лабораторијско истраживање? Уместо само једног броја, требало би да пружимо јаснију слику конкретних знања и вештина.
3. Описна евалуација у нижим разредима
У првим разредима основне школе не треба нам бројчано оцењивање. Деца у том узрасту треба да уживају у учењу, не да брину о петице. Описна евалуација би омогућила учитељима да пруже корисне повратне информације без стреса оцене.
Зашто ово не радимо већ сутра?
Постоје разлози због којих се систем не мења тако лако. Навика. Традиционализам. Страх од нечег новог.
Али најбитнији разлог је што не разговарамо довољно гласно о овоме.
Сваки децембар и сваки јун, хиљаде наставника, родитеља и ученика пролазе кроз исти стрес. Сви знамо да систем не функционише. Али када питамо „зашто не променимо то?“, одговор је често само: „Па тако је одувек било.“
Е па, није требало да буде. И не мора.
Ако сте наставник, разговарајте о овоме са колегама. Подигните питање у наставничком већу. Не морате сами да мењате систем, али можете да будете глас који покреће промену.
Ако сте родитељ, не прихватајте притисак као нешто нормално. Разговарајте са другим родитељима. Заједно тражите од школе и Министарства да размотре алтернативне приступе.
Ако сте ученик, знајте да нисте само бројка. Ваша вредност није 4,49 или 4,51. Учите јер вас занима, јер желите да знате више, јер желите да разумете свет око себе – не због једне оцене која ионако не говори пуно о вама.
Закључивање оцена не треба да буде психолошки трилер. Може бити само оно што јесте: процена знања. Не више, не мање.
И можда је време да кренемо тим путем.