Ако тренутно читате ово значи да пре свега имате неке школе да умете да разазнате слова и да умете да користите савремену технологију. Такође значи да имате кров над главом и кревет где да заспите. Ако ово читате значи да имате или компјутер или смартфон. Или оба. Имате и приступ интернету, имате плаћен рачун, и врло вероватно вам претиче мало новца преко поменутих трошкова па себи можете да приуштите овај мали луксуз. Ако ово читате значи да имате времена.
И то слободног. Макар мало. А то је данас већ велики луксуз. Све ово нас тренутно са 7 милијарди људи колико има на планети сврстава у групу од само пар милиона, а на локалном нивоу, од 7 милиона Срба колико има у Србији, у групу од само пар стотина хиљада душа.
Срећних душа.
Популарно је кукати. Ваља се извештити у жалопојкама, јер кад из ниског старта почнеш њима да саговорника хваташ за гушу, ситуација му одмах буде јасна да ти треба помоћ. Ако случајно кажеш да си добро, може неко не дај боже да затражи помоћ. Овако подесиш фрекфенцију на кукање и миран си. Данас није добро ако си добро. Стратешки је то врло лоша тактика. Жаљењем на штошта и којекога може много тога да се искука. Ако си добро гледају те као лудака који прескаче терапију или као пунокрвни плен коме могу да посисају још то мало крви и енергије.
Тако смо дошли до момента када се кука и основано и неосновано, а не весели чак ни кад има добраних разлога за то. Уместо да се воли гласно, гласније се кука. Уместо да се смеје од срца, жали се како је све отишло до врага. Опште место. Ништа ново. Генерацијама већ тако. Само се онда умирало од куге, колере и туберкулозе а сада се пати и од менаџерских главобоља, џетлегова, дедлајнова, ниских плата и високих стандарда.
Ако сте здрави и ако су све вама драге особе здраве, тек тад немате разлога за кукњаву. Тада сте сигурно у повлашћењој категорији. Ако нажалост нису, опет немојте кукати, јер кукање не лечи. Срећа да. Покушајте. Још лакше је кад схватите да ништа не кошта јер је већ у вама. Лечи изнутра, лечи споља, лечи чак и друге. Губите време на кукање онда кад буде доцкан. Докле год има наде, има и разлога за срећу.
Има оних срећнијих, а и оних мање срећних. Има и оних које је живот више мазио, а и вас које ето малера није. Све то опет није разлог за вашу несрећу јер справа за утврђивање количине присутности среће у другим људима још није патентирана. Зато боље водите рачуна о сопственој а докле има оних који су тамо негде срећни, и ви имате разлог да и ваша буде већа јер срећни људи су добри људи. Кад има мање зла, мање ће бити муке за сваког од нас.
Жалите се тише. А волите гласније. Не зато што нема ниједног разлога за пожалити се, већ зато што сигурно има ваљаних разлога за осмехнути се. Муке су ту, и нека су, али кад им неосновано дамо част да их изговоримо наглас, постану присутније. Зато им макар искључите тон, и сутра кад вас неко пита „Како си?“ искрено одговорите „Одлично, што и теби желим.“ Јер јесте одлично.
Верујте ми да јесте.
Извор: blogdan.rs
Илустровао: Дарко Гркинић