Кад би наше прабабе и прадеде могли да виде сав притисак који трпе данашњи родитељи да би били довољно добри својој деци, вероватно би помислили да смо полудели.
Откад је добра мајка она која проводи дане листајући часописе како би својој деци дизајнирала собу као из снова или она која се труди да јој деца увек изгледају као да су сишла с модних писта?
Не можете ме никако убедити да данашње мајке своју децу воле више него што су наше прабаке волеле своју. Ми само осећамо страшан притисак да ту љубав докажемо кроз скупе тематске рођендане са тортама на спрат, костимима принцеза и што раскошнијом декорацијом.
Била сам и сама пре пар година упала у тај зачарани круг у којем се родитељи такмиче ко ће направити бољи, оригиналнији рођендан, скупљи новогодишњи пакетић и раскошнију маску за школску приредбу. Наравно, ништа од тога нема смисла ако нисам окачила на Фејзбук.
А онда, одједном ми је синуло: Није наш задатак да својој деци стварамо магично детињство. Детињство је само по себи магично, чак и кад није савршено. Моје детињство није било савршено, нисмо били богати ничим осим маштом, али моји рођендани су били најсрећнији дани јер су око мене били моји другари. Није била битна декорација, рођенданске капе, колачи са именом нити било шта слично. Дували смо балоне, трчали по дворишту и радовали се торти. Обичној, једноставној торти. Али, кад се осврнем на те дане, могу само да кажем да су били магични.
Код куће смо се играли. Све време. После школе (у коју смо ишли пешака), само бисмо убацили ранчеве у собу и мама би нас већ изгурала напоље. Трчали смо с другарима из комшилука и играли се све док не дође време вечере. Данас су времена другачија и мало је оних који децу могу без бриге пустити саму напоље да се играју. Али, чак и кад бисмо се играли унутра, то бисмо радили играчкама, без компјутера и телефона. Правили смо тврђаве од ћебади, Гледали смо цртаће, Спуштали се низ степенице на јастуцима. Наши родитељи нису морали да нас забављају.
Ако бисмо случајно рекли да нам је досадно, то би за трен ока било решено додељивањем неког задатка (покупи играчке, изнеси ђубре, сложи чарапе).
Увек кад се сетим тих дана, на лицу ми се појави осмех. Могу и дан данас да призовем тај осећај среће и безбрижности.
Данас, родитељима се намеће да морају константно бдети над својом децом и сваки тренутак слободног времена посветити покушајима да им детињство претворе у магију.
Нису родитељи ти који детињство чине магичним. Наравно да га занемаривање и недостатак љубави могу уништити, али за дете које је увек вољено и то зна, магија детињства произилази из њихових година. Магија је посматрати свет невиним дечјим очима. Магија је први снег и игра у њему кад имате пет година. Магија су жмурке са другарима. Магија је сакупљање камења које после налазимо у свим џеповима. Магија је шетња од школе до куће.
Ништа од овога што сам написала не умањује важност времена које проводимо са породицом. Али постоји велика разлика између времена које заједно проводите у опуштеној атмосфери, причи и игри и оног времена које проводите панично смишљајући коју би нову и занимљиву активност могли да смислите за себе и дете. Тај притисак да стално радите нешто конструктивно, корисно, ствара нервозу и код детета и вас и често производи контра-ефекат.
Када сам имала 5 година, моји родитељи су ме одвели у Дизниленд. Осим пар избледелих фотографија, ја се не сећам ничег више из тог грандиозног путовања за које су моји родитељи сигурно месецима штедели. Најмагичније место на свету за мене у том периоду није био Дизниленд. Била је то моја кућа, моја соба, моја породица, моји другари и моје књиге.
Када покушавамо да живот своје деце претворимо у велику креативну и забавну авантуру, наша деца постају публика а њихови апетити расту. И тако стварамо генерацију људи који никад неће моћи да виде лепоту у једноставним стварима већ само у нечему великом и грандиозном.
Да ли желимо да своју децу научимо да је магија живота нешто што добијеш упаковано са огромном шареном машном или да је магија нешто што откривају сами?
Замислите, и детињство без путовања и скупих рођендана може бити магично. Магија коју тако очајнички родитељи покушавају да створе својој деци и није њихова ствар. Она се крије у свакодневном мажењу и игри, заједничком ручку и јурењу са другарима.
Стално слушамо како деца у данашње време не вежбају довољно. Док се трудимо да им створимо магично детињство, можда је најзапостављенији мишић заправо њихова машта?