Стижем јуче у школу и затичем испред и у целој улици неописиву гужву. Пошто су ми реакције, као и свима нама, утрениране на ванредна стања и хитне ситуације, помислим да се нешто такво десило. Паркирам кола у суседној улици, долазим до школе пешке, једва се пробијајући уским тротоаром. И тек ту схватам: узрок узбуне је киша. Мноштво родитеља је ту јер деца не смеју покиснути. Само да напоменем да је киша била сасвим блага.
Овај догађај је био само шлагворт за оно што ми се наметнуло као целодневна тема. Било ми је жао деце.
Да кренем редом.
Све чешће слушамо како су нам деца размажена, несамостална, неспособна за живот, остају са родитељима до касних тридесетих, а ментално и дуже, не уче довољно…и тако. За то смо спремни да окривимо све. Од ратова деведесетих, сиромаштва, политике, школских програма и свега, али себе потпуно заборављамо јер смо уверени да смо својој деци најбољи пријатељи, да радимо све како треба за њихово добро, а суштински, преко њих вадимо сопствене флеке, лечимо личне фрустрације и ускраћености. Родитељи су данас упали у један мрачни ћорсокак кривих огледала и накарадних уверења где падају на нос од посла, обавеза, посвећености, а најчешће све улудо бацају.
Родитељи много раде. Детету треба обезбедити све. За цену се не пита. Они долазе касно кући и слободно време посвећују деци, прочитали су да то треба да буде активно и квалитетно, па остале кућне обавезе обављају по ноћи. Дете нема појма да се у кући кува, поправља, брише. Оно то преспава. У будном времену оно је центар пажње, игре, заједничког учења, или је добило електронску играчку.
Родитељи бирају вртић и школу, бескрајно се распитујући за сваки детаљ јер неће да дозволе било какав пропуст у образовању будућег генија, што дете обавезно мора бити. Када дете већ крене, они га прате, носе му торбу до петог разреда и обавезно су чланови више вибер група где се детаљно разрађују питања свих дневних активности, од понашања, домаћих задатака, до тога шта је ко рекао и урадио; информације се укрштају, јер посвећен родитељ мора знати сваки моменат у животу свог детета. Школа је јако тешка, програми су презахтевни, па они до факултета уче све лекције са децом, знају сва питања са контролних, а некад укључују и фамилију, стручну за одређене области. На детету је само да све те радове прикаже у школи. Неће их само ни однети до школе.
У игри детету не сме фалити ни једна играчка. Ако се посвађа са другом децом, ту су родитељи да одмах успоставе правду. Не сме пасти, закачити крпеља, а ујед комарца се одмах третира одговарајућим средством. По јаком сунцу, киши, ветру, зими, не излази се из куће. Време мора бити оптимално. У ходу по улици, детету се држи рука и савладавају се све препреке, као што су рупе и ивичњаци. Оно је мало, па ће се саплести. Све до касних година гледамо мајке како хватају дете за руку када прелазе улицу. Нису сигурне да ли је схватило опасност која вреба.
Е, онда се деси да дете одрасте и родитељ дође до закључка да сада све може само. Нема везе да ли то дете има десет, петнаест или осамнаест година. Родитељ га пусти и препусти, а оно не зна ништа и не може ништа. Не уме да учи само, не памти шта је за домаћи, заборавило је кишобран, остала му је јакна у школи, свађа се и тугује јер га нико не разуме, наставник га не воли. Свуда препреке и неправде. Родитељ, слуша, гледа, чуди се и, наравно, дође до закључка да су школски програми претешки и накарадни, сва друга деца неваспитана, а наставници недовољно стручни.
Није, пријатељи, тако.
Ми, родитељи смо криви јер смо их држали у златном кавезу, негујући им осећај да су племенити изданак непроцењиве лозе. А онда смо отворили врата кавеза и пустили их да се сналазе у стварном свету где сви за себе мисле да су баш такви изданци. Деца лутају забезекнута над истином да се живот састоји од обавеза, да свет није увек праведан, да не постоји нико ко ће успостављати ред, чистити иза њих и имати оправдање.
Раније, док смо ми били деца, није баш све било другачије. Школа је била доста строжа, улица опасна, али нам родитељи нису везивали пертле ни куповали патике на чичак. Ако нисмо знали да их вежемо, пуштали су нас да паднемо… и тако све док не научимо.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца