Како овај начин васпитања даје резултате за пар минута?
Џеклин Ли је новинарка и ауторка књига за децу, али и мама двоје малишана – седмогодишње ћерке и петогодишњег сина, а свако ко има децу са малом разликом у годинама зна колико су учестале свађе. Тако је било и у породици ове списатељице – непрестано се мешала у размирице и „окршаје“ своје деце и константно се осећала као судија.
Но, Џеклин се 2017. упознала са француском методом родитељства „пауза“ која ју је у потпуности променила као мајку и то на боље. Донела јој , а о своје искуство са овом методом описала је својевремно на свом блогу и преносимо га у целости.
„Моја деца имају четири и две године, можда „најопасније“ године за браћу и сестре. То су године у којима лего коцкице постају оружје, крађа постаје нешто сасвим нормално, а вриштање је гласније од вулканске ерупције. Почињем да се питам да ли ће се моја деца икада добро слагати?
Константно улећем у ситуације у којима морам да изговарам реченице попут: „Престани да гњавиш сестру!“, „Престани да крадеш његове играчке!“, „Престани, видиш да плаче!“… Заиста је напорно и исцрпљујуће. Фрустрирајуће је што увек морам да се понашам као судија и тиме додатно погоршвам ситуацију. И тада, уместо само двоје осетљиве и мрзовољне деце, ту је и осетљива и мрзовољна мама. Зато морам да признам да ми је живот постао далеко једноставнији кад сам у своје родитељство додала популарну француску методу.
Прилично сам сигурна да је готово свака мама на свету користила ову методу, али Французи су били први који су јој дали име.
Памела Дракермен, ауторка књиге „Француска не бацају храну“, прва је која ме је упознала с методом „Пауза“. Памела је Американка која живи у Паризу са породицом. Она је уочила пуно разлика између француских и америчких родитеља, но управо је „Пауза“ оно што ме је највише заинтересовало.
Шта је заправо „Пауза“?
„Пауза“ се препоручује новим мамама које имају проблем с тим да њихове бебе преспавају ноћ. Након свега, француске бебе преспавају ноћ до 2. месеца живота, па мора да постоји нешто значајно у овој методи. Немојте се заваравати, јако је једноставна.
„Када француска беба плаче ноћу, родитељи улазе у собу, застану и посматрају је пар минута“, објашњава Памела у својој књизи и додаје: „Они знају да ће бебе у свом сну имати покрете и звукове, а између свега и плач. Када их оставе на пар минута, оне се саме смире и наставе поново да спавају.“
Примењива је и на друге ситуације! Када сам прочитала ову књигу, моја деца више нису биле бебе и већ су спавала целу ноћ.
Али, помислила сам како би ова метода могла да се примени на сву децу без обзира на године и на ситуације: од спавања до испада беса и свађа. Шта ако престанем да се мешаме у свађе између своје деце, шта ако престанем да будем судија и једноставно укључим „паузу“? Можда ће научити како да се сами смире и реше проблем.
И упалило је!
Кад су моја деца почела да се препиру, едноставно сам гледала и чекала. Научила сам да су за три минута способни сами да реше проблем између себе. Или су почели да преговарају као лукаве лисице или је једно од њих само одустало и отишло од другог. Само је у неколико ситуација стање постало тако гадно да сам морала да се умешам.
Родитељи имају склоност да појачају свађе између деце које би иначе биле много мање озбиљне. Када се умешам истог тренутка кад моја деца почну да се свађају, на тај начин доприносим повећању емоција – укључујући и мојих. Тада ситуације углавном измичу контроли. Но, тиме што паузирам, дајем им прилику да се сами носе са својим емоцијама, самостално и правилно.
Ова метода чак важи и за неке мање незгоде. Ако огребу колено, падну док трче или слично – једноставно укључим „паузу“.
Дајем им прилику да се сами извуку из ситуације. У ретким ситуацијама трче ка мени, плачући за помоћ. Остала сам импресионирана њиховом способношћу да да се сами подигну, обришу са себе прљавштину и наставе даље. „Пауза“ вас не чини лошим родитељем.
Укратко, ево како „Пауза“ функционише:
Када ваша деца имају безопасни испад беса због било ког неважног разлога, једноставно станите. Посматрајте децу са сигурне удаљености и чекајте. Знала сам да чекам и до пет минута пре него што се сама умешам у ситуацију, а једини тренуци када сам одмах реаговала били су они када су почели да повређују једно друго. Ипак, за велику већину ситуација, пет минута је сасвим довољно. И зато, узмите паузу, пар пута дубоко удахните и допустите деци да сама реше своје проблеме јер свима су потребни простор и време како би научили и развили се.
Запамтите! „Пауза“ вас не чини лошим родитељем. Чини вас мудрим родитељем деце која науче да буду отпорна, науче да се заузму за себе у школском дворишту и науче сами да се смире, на зрео начин. Заправо помажете деци да сама себи помогну и да смање стрес у свакодневним ситуацијама“.
Извор: Блицжена