Када плачемо ми, очекујемо онај коме је стало да нас упита за разлог плакања.
Када плаче нама драга, одрасла особа, учинићемо све што можемо да сазнамо шта јој је и да јој помогнемо да се извуче из „бедака“.
Када неко плаче, најприродније саосећамо с њим и покушавамо да му помогнемо.
Када плаче беба или мало дете?
Кажемо: Оно драми. Оно кмечи. Оно се дере. Није му ништа. Безобразно је, тражи пажњу. Оно нас смара.
„Ућути! Не могу да те слушам више! Доста!“
А оно плаче још јаче.
И треба да будемо задовољни док плаче.
Јер док плаче, још има наде. Још верује да има шансе да нас дозове. Још му нисмо сломили дух.
Јер малој деци, а поготово бебама, плач је једини начин саопштавања да нешто није у реду.
Нама, свемоћним родитељима. Од којих све зависи. Њихова добробит, и њихов живот. Дете зна да је његов живот у нашим рукама, и када плаче моли нас за милост.
А ми му кажемо да ућути. Да се контролише. Да савршено влада својим понашањем, када ни ми одрасли то не успевамо.
Затворимо врата и оставимо га да плаче.
А зашто беба плаче? Шта нам каже?
Мама, плашим се.
Не знам где се налазим.
Врти ми се у глави од светала, од боја, од гласова; од мрака.
Још не познајем ову собу.
Постељина ми је хладна и страшна.
Пелена ми је врућа и жуља ме.
Мама, загрли ме, само ме загрли.
Нисам гладна, али много, много ми се сики.
Боли ме растење.
Боли ме какење.
Мама, држи ме; имам осећај да пропадам.
Ако одеш, могу да умрем од глади. Може да ме неко украде. Или да ме поједу вукови.
Можда је то нама сулудо, али дететово инсистирање да буде уз нас еволутивно гледано спашава му живот.
Држи ме близу; ако не чујем тебе док дишеш, не знам да ли ћу ја успети да дишем.
Мама, тата! Мој спасе, мој животе; једина надо и једини пут.
А ми се не одазивамо.
Пусти га да плаче. Нека се челичи.
Знамо већ да је бебу немогуће размазити; али, по истом принципу, морамо знати да је бебу немогуће „челичити“.
Шта дете тада научи?
Не, не научи да се ослања на себе. Оно за то нема капацитете. Нема „апликацију“ за то. Буквално му фали део мозга за то. Очекивати од бебе да сама себе утеши је исто као и тражити од ње да се потпише.
Научи да не може да се ослони ни на кога другог. Да је само на свету. Да му нико неће помоћи. Оставили смо га, напустили смо га. Да је остављено на милост и немоилост судбини.
Научи да га не волимо довољно да бисмо му помогли.
Научи да је невољено и само.
Да нам се не допада. Да је недопадљиво и да се никоме не може допасти. Поготово када је узнемирено. Да га волимо условно, само када потисне своје основне потребе. А условна љубав није љубав. Условна љубав је лаж, фарса, игра.
И дете, у бољем случају, води два живота: онај прави, који му се дешава и који доживљава; и онај други, у костиму, за родитеље – за публику.
На време смо почели да га учимо глуми, претварању и лицемерју.
Ако се не односимо према његовим осећањима с поштовањем, природно да ће их од нас крити; што постају озбиљнија и одраслија, више ће их крити.
Дете постаје оно што му пружамо; интернализује наше поступке према њему током целог детињства, па се тако понаша према себи кад одрасте. Глас родитеља постане глас савести.
Зато, ако хоћемо да научимо дете да се ослања на себе, морамо да будемо његов ослонац.
Извор: zmajka.wordpress.com