Зашто да (не) говорите деци да верују у Деда Мраза

У једном истраживању рађеном 1997. на Универзитету Орегон, психолог Марјоре Таyлор, ауторка „Imaginary Companions and the Children Who Create Them“, утврдила је да, без обзира на интелигенцију, четворогодишњаци који се често играју ‘’кобајаги’’ игара показују још неке разлике у односу на своје вршњаке. Боље разумеју очекивања других људи и знају да перцепција зависи од контекста, на пример, да опажање фигуре од стране људи зависи од тога колики део фигуре виде. Интересантно је да су ова деца била заправо много боља у препознавању шта је реално а шта ‘’кобајаги’’, то јест да је бели зец још увек бео иако га држимо на розе светлости. И у својим осталим истраживањима Таyлорова је показала да деца која имају бујну машту и често фантазирају, боље разумеју и емоције. Према поборницима теорије да деци треба говорити да Деда Мраз постоји, и ово је један од арумената у прилог томе, мада се не може (кажу противници ове теорије) са сигурношћу знати шта је узрок а шта последица – да ли су та деца сама по себи имала ове вештине и склоност фантазирању и маштовитим играма.
deda-mraz-i-deca
По неким ауторима, веровање у Деда Мраза подстиче машту. Деца замишљају Деда Мраза како лети небом, патуљке и ирвасе, а неки чак и активно учествују, узимајући улогу Рудолфа или самог Деда Мраза у играма с другарима. Овакве игре, баш као што је и Таyлорова претпостављала,помажу развијању тзв. теорије ума и помажу деци да разумеју и предвиде понашање других људи.

Melinda Wenner Moyer такође верује да лаж о Деда Мразу спада у тзв. ‘’добре лажи’’ и да нема разлога да се осећамо кривим што децу лажемо јер то чинимо за њихово добро.

Има аутора и грађана који се не слажу са овим, сматрајући да причу о Деда Мразу треба избећи из три разлога: прво, ради се о лажи, чије се коришћење не може оправдати, друго, може уништити поверење деце у нас као родитеље, а треће, охрабрује понашање у чијој је основи лоша мотивација. Противници идеје да децу треба убеђивати да Деда Мраз постоји се не слажу са претпоставком да веровање у Деда Мраза подстиче машту или маштовито играње. За имагинацију је, кажу они, потребно претварање, тзв. ‘’као да’’ или ‘’кобајаги’’, а не можемо се претварати ако верујемо да нешто јесте стварно. Баш као што хришћани, рецимо, заиста мисле да је Христ устао са крста да спаси човечанство грехова – они не замишљају, већ стварно верују у то. Исто тако, ако кажемо деци да Деда Мраз постоји, не подстичемо њихову имагинацију већ је гушимо. Давид Кyле Јохнсон даје занимљив савет: ако желите да постичете дечју машту, реците им да Деда Мраз не постоји, али да ћете се због Нове Године претварати да постоји.

Да би се деца играла Деда Мраза, не морамо да их убеђујемо да је он стваран – не убеђујемо их, на крају, ни да су стварни Дарт Вејдер, Бетмен или Ендерман из Минецрафта. Деца сама по себи имају креативност и машту и не морамо их усмеравати на овај начин. Већина деце ће од кутије направити свемирски брод, и играти се с њим као да је заиста свемирски брод.

А шта је са претпоставком да нам деца неће замерити да смо их лагали кад, тамо негде око осме године, схвате да смо их лагали, и да ће препознати да се ради о доброј лажи? То је за већину деце заиста тачно, али неки аутори верују да се поглед на свет који је заснован на поимању реалности формира врло рано у животу, баш као и остале комплексне вештине – когинитивне, социјалне и емоционалне. Не бисмо намерно учили дете погрешном начину учења, читања, рачунања и тек му онда, на одређеном узрасту, рекли да је тај начин погрешан, и показали му прави начин.

Као мама двојице дечака, од којих је један до скоро веровао у Деда Мраза а други још увек вришти када га види, мислим да је много битнији дух празника, традиција и успомене које ваша деца стичу него рационално објашњавање и академска расправа о Деда Мразу.

Аутор: Марица Стијеповић

Извор: https://psihobrlog.wordpress.com