Прошао је 8. март. Дан када се свака жена која ради у просвети осећа додатно посрамљено

Прошао је један од дана када се свака жена која ради у просвети осећа додатно посрамљено. Прошао је Осми март. Јер тог дана, свака од нас, долази на посао презасута негативним коментарима о алавим и незаситим учитељицама, презасићена дискусијама да ли треба било шта поклањати школском особљу за наречени празник, или је то сувишно пошто оне само раде свој посао. Већина се клони читања или препричавања свега што се може наћи на вибер групама, а кући одлази са додатним стидом, јер је свако види са прегрштом букетића, обележена је као неко ко се, замислите, враћа из школе. Враћа се као наружени циркуски експонат.

Не бих ја да полемишем са целим светом, али ми се чини да сав тај циркус не стварају учитељи, већ родитељи који не могу да одреде став према школи и образовању уопште. Нико им поклоне не тражи. Нико поклоне не очекује. Али, родитељи, заједно са децом, организују скупљање новца, недељама се прегањају шта би било добро купити, а истовремено преиспитују целу акцију и не виде зашто у томе треба учествовати.

Као и у свему, осећа се недостатак културе. У овом случају је то култура даривања.

Када купујемо поклон некоме кога волимо, радост почиње од првог момента када помислимо на то, наставља се у потрази за одређеним предметом и кулминира када га предајемо. Све време нам је пред очима срећа коју ћемо приредити, јер његова срећа је и наша срећа. Не преиспитујемо се.

Када купујемо поклон некоме из поштовања, радујемо се опет, јер желимо да покажемо колико нам је стало, колико ценимо ту особу. Не преиспитујемо се.

Не преиспитујемо се никада када дарујемо из срца. Прорачуни су увек остатак лицемерне једначине у којој нешто морамо, а не желимо, у којој не осећамо, у којој се не радујемо.

Е, ово је прича о култури даривања, о љубави и поштовању. О мојој Еми.

Било је то 2013. године. Моји ђаци су били на крају осмог разреда. Била је то добра генерација, мирно су нам прошле четири године. Ема је била девојчица из многочлане породице која је током овог периода запала у знатне финансијске проблеме. Отац је био без посла, мајка је радила на два места, али сва деца су била весела, добра по нарави, друштвена и васпитана. Оскудица није на њих остављала велике последице. Били су поносни и усправни, на све су гледали као на пролазну нелагоду. Тако су се понашали и родитељи. Никад од њих нисам чула ни жалбу, ни ламент над тужном судбином.

Дошао је последњи час у школској години. Сви знамо за обичај куповине поклона разредном старешини, а ми који радимо у школи, знамо и за нелагоду приликом уласка на тај час. Тако је било и те године. Улазим, али не дешава се ништа. Деца се понашају као да је то било који час у години. Обуздавам изненађење јер чак ни на табли не видим исписана имена, опроштајне поруке. Ништа. Помислим како је у питању нека фора, али се брзо уверавам да нема ни тога. Час тече, договарамо се о техничким детаљима у вези са завршетком школске године, подели сведочанстава, одржим свој уобичајени говор у коме им пожелим срећу и успех на предстојећим испитима и у животу уопште, а затим звони. Излазим из учионице потпуно збуњена. И остајем збуњена данима, до те мере да о томе не причам ни са колегама, као да кријем неку тајну. Сад неко може рећи да је то резултат разочарења јер нисам добила очекивани поклон и нећу да се правдам. Бесмислено је. Очекивала сам неки знак пажње. Да, очекивала сам, и није ме срамота. А знак пажње не мора да кошта. Оригиналност у пружању пажње обично је сразмерна степену љубави.

После неколико дана следила је подела сведочанстава. Када се учионица испразнила, остала је само Ема. Изгледало је како пакује ранац. Пришла је мом столу и тихо, готово стидљиво, спустила кесицу са поклоном. Рекла је како жели да ми захвали на свему и како се нада да ће ми њен поклон бити драга успомена. У кесици је био један роковник. У роковнику једна посвета. У мени радост.

Ипак ме неко од њих воли. Ипак неко жели да га се сећам. Ипак је неко осетио моју љубав. Јер, за четири године, колико сам им разредна, то постају моја деца, мало више моја од оних којима само предајем. А овде је реч о љубави, а не о поклонима.

Одмах сам тај роковник произвела у свеску за рецепте и ту улогу има и данас. Ја сам стара домаћица. Не умем да месим са интернета. Узимам га у руке бар једном недељно. Јер, опет кажем, ја сам стара домаћица. Често месим. И сваки пут додирнем Емину руку. Па ми буде топло.

Пре годину дана сам боравила у Немачкој. После једног излета покачила сам слике на фејс. Касно поподне стигла ми је порука од Еме. Живела је у граду који је удаљен тридесетак километара од места где сам била, па је предлагала да се сутрадан видимо, да попијемо кафу. Обрадовала сам се и у заказаном времену чекала да из масе света изрони витки девојчурак, онакав какав је изашао из учионице пре десетак година. Међутим, појавила се лепа млада жена са бебом у колицима, у пратњи своје мајке, па је радост била још већа. Причале смо као старе познанице, као да се никада нисмо ни растајале. На крају, при растанку, сазнала сам да су на састанак стигле возом. Возом, са бебом од пола године. Сазнала сам да је Ема имала трему када је слала поруку, али је мајка охрабрила. Разведрила се када сам одговорила. Опустила се тек када смо уз кафу весело ћаскале.

Љубав и поштовање. Отменост у вештини да се то покаже. Култура даривања. Све то има моја Ема. Све је то стало у један роковник из кога ја сад идем да месим кремпиту.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца