Свако пето дете не научи да чита у првом разреду, а свако треће има одређену врсту расуте пажње!
Данас је готово неминовно да ће Ваше дете имати неку сметњу у учењу. У почетку, родитељи обично мисле како је им је дете веома радознало и да зато скаче са теме на тему, не држи га место и нема пажњу дужу од 40-50 декунди. Говорићете како је јако креативно па не може да се фокусира на један задатак зато што има бујицу идеја. Међутим, када будете на половини првог или другог разреда схватићете да ствари нису баш тако ружичасте и да је „враг однео шалу“. Опет, ово никако не значи да са нашим подмлатком нешто „није у реду“. Савршено нормални – за свет у којем живе и који, због тога што у њему ствари на преласку из индустријског у информатичко друштво нису баш добро решене, деца имају одређене сметње. Оне ће се као и свака друштвена криза решити – за пар генерација – онда када култура и свест достигну технологију у променама које су се десиле. Али то ће бити свет наших унука, а ми сада треба да живимо. Сада имамо проблеме са лошим успехом у школи, стидом који се јавља и код деце код родитеља, као и гомилом компликација које додатно усложњавају ионако комплексан и убрзан живот.
Ствар је у томе да је размишљање вашег детета бар седам година тренирано у духу wеб-а. Верујем да је мало нас о томе дубље размишљало. Ако смо ми – генерације 80’тих, 70’тих или раније генерације размишљали кроз речи и течно и разложно – требало би да схватимо да мозгови наше деце раде драматично другачији посао. Wеб начин размишљања каже овако: „Бићу на једној теми око 90 секунди и примићу до девет информација, под условом да је садржај веома занимљив – колоритан, анимиран, хумористичан. У супротном, фрустрираћу се, вероватно одреаговати непримерено и тражићу другу тему – коју ћу добити кликом на мој екран или запомагањем које ће ми помоћи да довољно притиснем одрасле да учине то за мене!“. Ово је реалност и виђамо је у својим становима сваког дана. Разумете ли, онда колико су у чуду деца када дођу у школу и схвате да дугмета више нема? Да виртуелни свет не постоји у свету школе и да учитељицу не можеш да кликнеш, а да је градиво готово болно досадно и на први поглед потпуно неприменљиво.
Последице овога нису само нервоза родитеља и лошији резултати у школи. Оне су далеко снажније! Деца, постају далеко нестрпљивија, недостаје им фокус и концентрација им траје веома кратко. Зависни су од родитељске помоћи, не повезују знање функционално него само механички меморишу податке. Ово је узрок слабијег разумевања и дугорочне меморије – којих нема без концентрације.
Мотивациони обрасци истрајавања, који су у животу јако потребни због тога што треба да развијемо способност да радимо упркос тешкоћама (до неке разумне мере), се овако неће изградити. Уместо тога, у умовима наше деце настаће обрнути обрасци нестрпљивости и одустајања, речју „Све и одмах сад, лако или нећу уопште да се трудим!“.
Даље, овакво стање, доприноси стварању деце са ниским степеном вере у себе, коју одрасли углавном компензују „напумпавањем“ неке врсте лажне самоуверености код деце. За десет-петнаест година, овако, сигурно добијамо армију „принчева“ и „принцеза“ миленијалаца који верују како имају права – без обавеза које треба да испуне и како им ствари припадају иако за то немају никакав основ у датој вредности или компетенцијама које поседују. Ова промена је већ ту, ако не верујете, питајте било ког пријатеља који запошљава људе колико је тешко радити са миленијалцима.
Да не буде забуне, ми овде немамо идеју да причамо о одређеном друштвеном или личном проблему који нема решење. Не. Наш циљ је да Вам скренемо пажњу на процес који се одиграва ту, испред Вашег носа, Ви га углавном нисте ни свесни, а можете да га предупредите или решите ако је већ настао.
Шта да радимо? Најбоља, иако веома мало цењена у већини света је превенција. Да проблем решимо пре него што настане или док је још у раном стадијуму – тј до тринаесте године детета. Било да то радимо сами, било да имамо помоћ професионалаца попут наше школе. Немојте да чекате да Ваш ђак првак има лошу прецизну моторику, или да сриче слогове у другом полугодишту другог разреда, да не уме да разуме сложенији математички задатак без Ваше помоћи, да ради домаћи сатима или учи песмицу два дана. Узмите ствар у своје руке и почните на време да радите – 20 минута дневно је довољно. Као што их учите да перу зубе, јер вам је важно да имају здрав и леп осмех, исто тако треба да вам буде стало да имају функционално мишљење у модерном добу, зар не?
Овакве појаве нећете решити. Оне нису „фаза“. Цео свет је у некој „Фази“ и она се зове нова Реалност са великим „Р“. У њој важе другачија правила него раније. Ако Ви будете радили уместо њих, помагали им или ако им приуштите приватне часове са тутором – нећете имати жељено решење. Ваше дете је више него способно да се само носи са свим изазовима развоја. Схватите да је оно као шпорет на којем желите да скувате ручак, али да сте заборавили да укључите ринглу или сте је ставили на „јединицу“.
Нама интернет није узео мозгове – само нам је технологија запетљала „мождане конце“ који са мало фокуса и упорности са Ваше стране могу да се размрсе. А онда… Онда ћете имати могућност да уживате у свим добробитима које вам је овај луди свет мултимедијални свет донео – у изванредно брзом размишљању, као муња виспреном учењу и несвакидашњој креативности ваших потомака.
Шта можете да радите са њима? Ево девет стратегија које свако може да ради код куће. Не одузимају пуно времена, корисне су. Свакако
Дајте им да вежбају дактиломоторику (прецизне игре прстићима) – веровали или не тако се развија говор – нек склапају играчке, заврћу шрафове прстићима, слажу пузле…
Читајте им књиге, али „без слика“ – нек седе прекопута Вас и замишљају призоре уместо да им „имплантирате“ слике са „Ницкелодеона“
Увежбавајте процедуре – деца воле правила понашања исто колико воле да их изазивају – на вама је да их поставите мало – али и да будете доследни у њиховој одбрани. Када их једном усвоје, баш као и лоше навике оне постају обрасци понашања (бихејвиорални патерни) о којим се „не размишља“ већ њима управљају аутоматски пилоти.
Дајте им време да се „слободно играју“ – нек сами уче да попуњавају своје време – то је њихов, а не Ваш посао. Без мултимедије и интернета. Сами са собом и стварима које су на располагању. Заправо задајте им сваки дан по неки кратак досадан и користан задатак са јасном позитивном последицом.
Изазивајте њихово дивергентно размишљање задацима типа: „Није слатко, нису кокице, није лимун, није кафа – којег је укуса онда?“
Вежбајте асоцијације и имагинацију кроз замишљање слика док се возите колима
Дајте им да класификују ствари – од чарапа до катергорија животиња, коцкица.
Цео текст прочитајте ОВДЕ