Многим родитељима се догодило да на прагу вртића не успеју да се изборе са дечјим сузама и растану уз договор и међусобно поверење. И онда читав дан док не одете по дете, размишљате о томе да ли је тужно, да ли је ручало, да ли плаче… А кад дође дан да са осмехом улази у собу, тог првог дана кад видите да је ваше дете у вртићу срећно, осетите неописиво олакшање.
Да бисте до те фазе брже дошли, требало би да познајете разлоге због којих деца одбијају да иду у вртић. Први и основни разлог је промена којој се природно опире и жеља да остане уз маму на коју је навикао (или другу особу уз коју је проводио највише времена). Исто тако и страх због тога што не зна засигурно да ће се мама и тата по њега вратити. Поред ових разлога, ту су и неки други:
1. Дете није имало довољно контакта са непознатима и децом уопште пре поласка у вртић. Дете које одгајају старије особе без приступа играма и забави са вршњацима теже се прилагођава у вртићу. Провођење времена са децом исте старости детету пружа осећај учешћа, припадности некој групи.
2. Превелика приврженост мајци. Дете је цео свој свакодневни живот делило само са мајком. Она је толико везала дете за себе да оно осећа велику анксиозност када мајка није у близини, чак и са кратким раздвајањем.
3. Родитељи негативно говоре о вртићу и особљу и то испред детета, или дају коментаре попут: „Јесте, вртић је лош, али мораш да идеш!“
Родитељи често нису у стању или не желе да сакрију своје неодобравање одређеног васпитача или установе за бригу о деци у целини и онда деле своје ставове у присуству детета.
А онда и дете само постепено почиње да верује да је овај васпитач и вртић управо онакав каквим га родитељ види.
4. Вређање, задиркивање и игнорисање друге деце у групи. Деца умеју да буду сурова – користе непристојан језик, бирају пријатеље и оштро одбацују другу децу.
У већини вртићких група постоје деца која су изолована. Најчешће су то тиха, претерано агресивна или узнемирена, деца са посебним потребама која се не могу укључити у општу игру, деца са оштећењима говора и слично. Овде васпитач, који може ујединити децу и створити велики тим уместо веома малих непријатељских група, има главну улогу .
5. Недостатак самопоштовања код детета. Самопоштовање почиње да се развија око 2-3 године. Има дубок утицај на осећај аутономије и контроле над оним што се дешава с дететом.
Што је дете самопоузданије, смиреније ће моћи да преузме одговорности и буде самостално, што је важно за успешну адаптацију у вртићу.
6. Груб став васпитача. Према већини родитеља, ово је један од главних разлога зашто дете не жели да похађа вртић – оно не добија довољно пажње, често се кажњава, добија грдње и називају га погрдним именима.
Неповерење родитеља према осталим одраслим особама које брину о детету такође ствара у детету осећај да је незаштићено и без поштовања.
7. Непоштовање правила због недостатка породичних правила. Да бисте у вртићу оставили мирно и самоуверено дете, потребно је да се правила код куће ускладе са оним у вртићу – да једе сам и за столом, скупља играчке за собом, пере руке, не виче и не удара итд.
Ако касните са постављањем граница, требало би да очекујете очигледан отпор и стрепњу када се изненада сударе с њима у вртићу.
8. Родитељ се често предаје. Једном када одведете дете до улаза у вртић, немојте одустати. И немојте се вратити по њега након 15 минута због гриже савести.
Ако сте нервозни због остављања детета у вртићу, не паничите, чак и ако чујете дете како плаче. Ускоро би требало да се смири, али ако се то и не деси, а ви поклекнете, ризикујете да дете схвати да сте потресени, и због тога ће манипулисати вама.
9. Дуги растанци на улазу у вртић, често праћени лажима. Дуготрајно раздвајање са дететом негује илузију да ћете можда ипак попустити и нећете га оставити у вртићу. Размислите о томе да свако јутро одводите дете с неким ритуалом – „Дај пет“, „Хајмо оно – Пољубац, загрљај и стисак руке“, занимљиво махање и пољубац из ваздуха и још много тога.
Ритуал ће код детета створити осећај сигурности ако га практикујете свако јутро. Ни у којем случају не лажите дете да ћете се ускоро вратити, да идете у продавницу… Дете ће вас са надом чекати и ускоро ће приметити превару, што ће бити разлог да сутрадан не жели да иде.
10. Родитељима обећава детету да ће све у вртићу бити дивно. Стварање илузије да је у вртићу све забавно и занимљиво, детету ствара нереална очекивања.
Стога, када дође време за озбиљне активности, биће потпуно збуњено тиме што се дешава.
11. Нервозан и напет родитељ не може учинити да се дете осећа мирно и самоуверено! Ако мислите да прво јутро нећете обуздати сузе, замолите партнера да одведе дете. Јер, оно чује емоције које проживљавате и осећа на исти начин као и ви.
12. Казне и приговори родитеља детету које плаче. Родитељи се, после првог неуспешног покушаја посете вртићу, осећају нервозно и чак немоћно да се изборе са ситуацијом и прибегавају казни. „Не идемо на сладолед данас зато што си кажњен јер си плакао у вртићу!“ Дете које пати треба да може слободно да изрази своје емоције.
13. Упоређивање деце. „Гледај како Лаза не плаче свако јутро а ти не престајеш да вичеш!“ Постоје две ствари које можете да урадите оваквим обраћањем детети – прво, дете ће мрзети Лазу и друго, а неће желети да иде у вртић јер су деца тамо добра, а он има осећај да није, да су његова осећања погрешна и да не сме да осећа то што осећа.
Уместо тога, можете тражити од Лазе да узме ваше дете за руку и да заједно уђу у собу.
Без обзира на разлог, морате схватити да ваше дете заиста пати и доживљава стварну анксиозност. Разговарајте с њим о вртићу, о томе шта му се не свиђа – о васпитачу, играма, деци, храни итд.
Чим сазнате шта је главни разлог због којег дете не жели у вртић, имаћете прилику да размислите о могућностима како да му помогнете.
Аутор: Теодора Пампулова, дечји психолог