Mnogim roditeljima se dogodilo da na pragu vrtića ne uspeju da se izbore sa dečjim suzama i rastanu uz dogovor i međusobno poverenje. I onda čitav dan dok ne odete po dete, razmišljate o tome da li je tužno, da li je ručalo, da li plače… A kad dođe dan da sa osmehom ulazi u sobu, tog prvog dana kad vidite da je vaše dete u vrtiću srećno, osetite neopisivo olakšanje.
Da biste do te faze brže došli, trebalo bi da poznajete razloge zbog kojih deca odbijaju da idu u vrtić. Prvi i osnovni razlog je promena kojoj se prirodno opire i želja da ostane uz mamu na koju je navikao (ili drugu osobu uz koju je provodio najviše vremena). Isto tako i strah zbog toga što ne zna zasigurno da će se mama i tata po njega vratiti. Pored ovih razloga, tu su i neki drugi:
1. Dete nije imalo dovoljno kontakta sa nepoznatima i decom uopšte pre polaska u vrtić. Dete koje odgajaju starije osobe bez pristupa igrama i zabavi sa vršnjacima teže se prilagođava u vrtiću. Provođenje vremena sa decom iste starosti detetu pruža osećaj učešća, pripadnosti nekoj grupi.
2. Prevelika privrženost majci. Dete je ceo svoj svakodnevni život delilo samo sa majkom. Ona je toliko vezala dete za sebe da ono oseća veliku anksioznost kada majka nije u blizini, čak i sa kratkim razdvajanjem.
3. Roditelji negativno govore o vrtiću i osoblju i to ispred deteta, ili daju komentare poput: „Jeste, vrtić je loš, ali moraš da ideš!“
Roditelji često nisu u stanju ili ne žele da sakriju svoje neodobravanje određenog vaspitača ili ustanove za brigu o deci u celini i onda dele svoje stavove u prisustvu deteta.
A onda i dete samo postepeno počinje da veruje da je ovaj vaspitač i vrtić upravo onakav kakvim ga roditelj vidi.
4. Vređanje, zadirkivanje i ignorisanje druge dece u grupi. Deca umeju da budu surova – koriste nepristojan jezik, biraju prijatelje i oštro odbacuju drugu decu.
U većini vrtićkih grupa postoje deca koja su izolovana. Najčešće su to tiha, preterano agresivna ili uznemirena, deca sa posebnim potrebama koja se ne mogu uključiti u opštu igru, deca sa oštećenjima govora i slično. Ovde vaspitač, koji može ujediniti decu i stvoriti veliki tim umesto veoma malih neprijateljskih grupa, ima glavnu ulogu .
5. Nedostatak samopoštovanja kod deteta. Samopoštovanje počinje da se razvija oko 2-3 godine. Ima dubok uticaj na osećaj autonomije i kontrole nad onim što se dešava s detetom.
Što je dete samopouzdanije, smirenije će moći da preuzme odgovornosti i bude samostalno, što je važno za uspešnu adaptaciju u vrtiću.
6. Grub stav vaspitača. Prema većini roditelja, ovo je jedan od glavnih razloga zašto dete ne želi da pohađa vrtić – ono ne dobija dovoljno pažnje, često se kažnjava, dobija grdnje i nazivaju ga pogrdnim imenima.
Nepoverenje roditelja prema ostalim odraslim osobama koje brinu o detetu takođe stvara u detetu osećaj da je nezaštićeno i bez poštovanja.
7. Nepoštovanje pravila zbog nedostatka porodičnih pravila. Da biste u vrtiću ostavili mirno i samouvereno dete, potrebno je da se pravila kod kuće usklade sa onim u vrtiću – da jede sam i za stolom, skuplja igračke za sobom, pere ruke, ne viče i ne udara itd.
Ako kasnite sa postavljanjem granica, trebalo bi da očekujete očigledan otpor i strepnju kada se iznenada sudare s njima u vrtiću.
8. Roditelj se često predaje. Jednom kada odvedete dete do ulaza u vrtić, nemojte odustati. I nemojte se vratiti po njega nakon 15 minuta zbog griže savesti.
Ako ste nervozni zbog ostavljanja deteta u vrtiću, ne paničite, čak i ako čujete dete kako plače. Uskoro bi trebalo da se smiri, ali ako se to i ne desi, a vi pokleknete, rizikujete da dete shvati da ste potreseni, i zbog toga će manipulisati vama.
9. Dugi rastanci na ulazu u vrtić, često praćeni lažima. Dugotrajno razdvajanje sa detetom neguje iluziju da ćete možda ipak popustiti i nećete ga ostaviti u vrtiću. Razmislite o tome da svako jutro odvodite dete s nekim ritualom – „Daj pet“, „Hajmo ono – Poljubac, zagrljaj i stisak ruke“, zanimljivo mahanje i poljubac iz vazduha i još mnogo toga.
Ritual će kod deteta stvoriti osećaj sigurnosti ako ga praktikujete svako jutro. Ni u kojem slučaju ne lažite dete da ćete se uskoro vratiti, da idete u prodavnicu… Dete će vas sa nadom čekati i uskoro će primetiti prevaru, što će biti razlog da sutradan ne želi da ide.
10. Roditeljima obećava detetu da će sve u vrtiću biti divno. Stvaranje iluzije da je u vrtiću sve zabavno i zanimljivo, detetu stvara nerealna očekivanja.
Stoga, kada dođe vreme za ozbiljne aktivnosti, biće potpuno zbunjeno time što se dešava.
11. Nervozan i napet roditelj ne može učiniti da se dete oseća mirno i samouvereno! Ako mislite da prvo jutro nećete obuzdati suze, zamolite partnera da odvede dete. Jer, ono čuje emocije koje proživljavate i oseća na isti način kao i vi.
12. Kazne i prigovori roditelja detetu koje plače. Roditelji se, posle prvog neuspešnog pokušaja posete vrtiću, osećaju nervozno i čak nemoćno da se izbore sa situacijom i pribegavaju kazni. „Ne idemo na sladoled danas zato što si kažnjen jer si plakao u vrtiću!“ Dete koje pati treba da može slobodno da izrazi svoje emocije.
13. Upoređivanje dece. „Gledaj kako Laza ne plače svako jutro a ti ne prestaješ da vičeš!“ Postoje dve stvari koje možete da uradite ovakvim obraćanjem deteti – prvo, dete će mrzeti Lazu i drugo, a neće želeti da ide u vrtić jer su deca tamo dobra, a on ima osećaj da nije, da su njegova osećanja pogrešna i da ne sme da oseća to što oseća.
Umesto toga, možete tražiti od Laze da uzme vaše dete za ruku i da zajedno uđu u sobu.
Bez obzira na razlog, morate shvatiti da vaše dete zaista pati i doživljava stvarnu anksioznost. Razgovarajte s njim o vrtiću, o tome šta mu se ne sviđa – o vaspitaču, igrama, deci, hrani itd.
Čim saznate šta je glavni razlog zbog kojeg dete ne želi u vrtić, imaćete priliku da razmislite o mogućnostima kako da mu pomognete.
Autor: Teodora Pampulova, dečji psiholog