Očekivanja koja danas imamo od dece vrlo se razlikuju i zavise od roditelja. Dok jedni ni od tinejdžera ne očekuju da namesti sopstveni krevet, drugi od trogodišnjaka očekuju da nema ispade besa i da uvek sluša mamu i tatu.
Ni jedni ni drugi ne čine dobro svojoj deci, ali ne zato što ih ne vole, već zato što o dečjem razvoju malo znaju. Prvi, verujući da će se dete naraditi kad odraste, misle da mu pomažu time što ga čuvaju od obaveza. Drugi, pak, veruju da deca nemaju pravo na ljutnju i bes jer su im oni sve pružili i jer ni njima roditelji to pravo nisu dali.
Problem je u tome što ne razumemo decu. Što ne znamo kako funkcioniše njihov razvoj i šta možemo od njih da očekujemo u kom periodu.
Zato, evo nekoliko kratkih smernica.
Gde, zapravo, društvo greši kad je reč o deci?
Društvo kaže: Deca treba da budu mirna kad im se to kaže.
Neuronauka kaže: Deci je NEOPHODNO da se kreću.
Da, baš tako, neophodno. Iako mi verujemo da oni još kao veoma mali moraju da sede i čitav sat ako to od njih zatražimo, istina je da im time blokiramo normalan razvoj. Istina je da nije neobično što se dete otima i vrišti u auto-sedištu, što se vrpolji u gostima. To je deo normalnog razvoja – stalna potreba za pokretom. Pitanje je samo da li mi to razumemo i da li smo spremni da tu fazu razvoja pustimo da teče onako kako je potrebno detetu, ili ćemo dete kalupiti onako kako prija nama.
Društvo kaže: Deca bi trebalo da kontrolišu svoje emocije i ponašanje (ili – kako sam ja bio miran, samo kad me mama pogleda)
Neuronauka kaže: Deci je potrebna POMOĆ da nauče da kontrolišu emocije.
Samokontrola je nešto što nedostaje i mnogim odraslim ljudima, a mi je od dece očekujemo u svakom trenutku. Oni nemaju pravo da budu ljuti i da viknu. Nemaju pravo da im bude važno koje je boje šolja iz koje piju jogurt i da li će u parkić obući duks ili prsluk. Jer to su sve nebitne stvari. Ali, zaboravljamo da su osećanja deteta važna koliko i naša i da su stvari koje nama deluju nevažno, njima možda velike kao kuća. To ne znači da im svaka želja mora biti ispunjena, ali imaju pravo da budu tužni, ljuti, da viknu. Ako ih pustite da osećaju, neće oni postati bezobrazni i razmaženi. Oni će, vremenom, naučiti da to nije način kojim se dolazi do cilja, a da se kontrolom emocija dobija mnogo više. A ako vam je važno šta će na to reći ljudi koji gledaju, onda je to sasvim drugi problem.
Društvo kaže: Deca smeju da gledaju, ali ne i da diraju stvari (u prodavnici, parku, na igralištu).
Neuronauka kaže: Deca uče istražujući.
Dodir je za decu mnogo važnije čulo nego za nas odrasle. Njima je teško, preteško da ne dodirnu nešto što im je zanimljivo. I iako je razumljivo da im nećete dozvoliti da ispipkaju sve u lokalnoj prodavnici, nije dobro ni da očekujete da ništa ne dodirnu. Dogovorite se pre ulaska u prodavnicu da smeju, recimo, da dodirnu 3 stvari koje žele. A u parkiću se trudite da ne branite da kopaju po prašini, sakupljaju lišće i prave salatu od trave. Oni tako uče.
Društvo kaže: Deca treba da nauče da dele još kao mala.
Neuronauka kaže: Deca do određenog uzrasta na prepoznaju ničije potrebe osim svojih.
I to nije tako zbog toga što su oni sebični. To je tako jer još na to nisu spremni. Mali su. Uče. Možda će jednog dana biti izuzetno osećajni, empatični i darežljivi. Ali ne sa dve godine jer je to gotovo nemoguće, osim ako to čine da bi dobili pohvalu od vas. A da, setimo se samo marta 2020. i toga kako smo brašno i šećer bili (ne)spremni da delimo sa drugima. A onda to očekujemo od dece.
Frontalni režanj, deo mozga zadužen za donošenje odluka, razvija se sve do 25. godine! Imajte to na umu kada sledeći put od svog trogodišnjaka budete očekivali da se ne ponaša kao dete.
I pre nego što kažete da su deca generacijama vaspitavana potpuno suprotno od ovoga što tekst savetuje, a da su to odrasli koji su danas ljudi – osvrnite se oko sebe. Pogledajte svet oko sebe. Da li je to to idealno mesto koje smo tako dobrim napravili tim starim metodama vaspitanja? Ili ipak treba nešto da menjamo?
Napišite odgovor