У наставној пракси средњих школа „Хамлет“, трагедија Вилијама Шекспира, одувек заузима посебно место: то је дело које истовремено тражи филозофску прецизност, естетску осетљивост и филозофску ширину. Професори књижевности, али и професори филозофије, који га отварају уз мисаони контекст епоха, сусрећу се са изазовом који надилази оквир тумачења радње, карактера или ренесансне драматургије. „Хамлет“ је у сваком смислу полифоно дело – текст који не тражи разумевање „тачног значења“, већ сусрет са мисаоном комплексношћу која далеко превазилази свој историјски оквир.
Професорски посао, у том контексту, осим интерпретације, тражи анализу књижевног дела које се може посматрати као жариште различитих мисаоних традиција и егзистенцијалних питања.
Филозофске претпоставке
Шекспиров „Хамлет“ једно је од најдубљих филозофских дела светске књижевности. Његова трајна снага лежи у драмској структури и песничком језику, али пре свега у комплексности главног јунака, који превазилази оквире књижевног карактера и постаје метафизичка фигура — мисаони субјект суочен са темељима људске егзистенције. Хамлет се не може свести на један филозофски правац, јер у њему коегзистирају различити токови мишљења, често у међусобној тензији: нихилизам (као поглед на свет у којем традиционалне вредности губе снагу), скептицизам (као трајна сумња у могућност објективног знања и истине), егзистенцијализам (као филозофија личног избора и апсурда) и ренесансни хуманизам (као вера у способност човека да мишљењем и слободом превазиђе спољашње силе).
Нихилизам, у филозофији најдубље артикулисан код Фридриха Ничеа, означава стање у којем су све традиционалне вредности — посебно религијске и моралне — доведене у питање или се потпуно поричу. То је свет у којем више не постоји задати смисао, а човек је принуђен да га сам створи.
Скептицизам је филозофска позиција сумње у могућност постизања сигурног знања, нарочито у области метафизичких, религиозних и етичких истина.
Егзистенцијализам, нарочито у делима Сартра, Кјеркегора и Хајдегера, полази од појединца који је бачен у свет без унапред задатог смисла и који сопственим изборима, слободом и одговорношћу гради аутентично постојање.
Ренесансни хуманизам је интелектуални покрет који велича достојанство и снагу људског ума, у напору да се помире рационална слобода и религијска вера. У том смислу, Хамлет стоји на преломној тачки епоха, суочен с наслеђем средњовековне религиозности и новим хоризонтима ренесансног индивидуализма.
Дакле, како се Хамлет, као јунак у свом времену, суочава са филозофским питањима која имају универзалну вредност, препознатљиву и у каснијим филозофским правцима?
Нихилизам и Ниче: Смрт Бога и апсурд постојања
Хамлетово размишљање о постојању, смрти, вери и моралности може се повезати са темељним питањима нихилизма, филозофије која се појавила много година након Шекспировог дела, али се у његовим дилемама може наслутити. Нихилизам, како је постављен код Фридриха Ничеа, заговара одбацивање традиционалних вредности, посебно религијских, и постављање нових темеља за разумевање постојања. Ниче, у свом чувеном афоризму „Бог је мртав“, открива дубоку сумњу према ономе што је некада било схваћено као истина. Хамлет може бити слика овог нихилистичког става – несигуран у веру, истину и вредности које су му биле усађене. Ова несигурност кулминира у монологу „Бити или не бити“, где преиспитује саму вредност постојања, што је питање које се налази у епицентру Ничеовог филозофског промишљања.
Иако Хамлет не размишља о смрти Бога у формалном филозофском смислу, он се суочава са „смањењем“ смисла света и општом несигурношћу. У сумњи у моралне вредности и потрази за смислом живота у свету који делује као хаотичан низ случајности, налазимо паралелу са Ничеовим критикама традиционалних вредности. Хамлет, скептичан према догмама, налази се у стању фундаменталне празнине, коју није у стању да попуни, као и Ничеов јунак који је позван да створи нове вредности.
Егзистенцијализам: Слобода, избор и одговорност
Егзистенцијализам, филозофија која се развила у 19. и 20. веку, нарочито кроз мислиоце попут Кјеркегора, Ничеа, Жана Пола Сартра и Мартина Хајдегера, поставља индивидуу у центар света, увек суочену са слободом избора и њеним последицама. Иако Хамлет није могао бити директно под утицајем ових филозофа, његов сусрет са постојањем и трагање за смислом живота у свету који делује бесмислено, поставља га у центар егзистенцијалистичке дилеме.
Хамлет је суочен са темама које чине основу егзистенцијализма: постојање у свету без инхерентног смисла, слобода избора и одговорност према сопственим одлукама. Његово питање „Бити или не бити“ носи дилему која је кључна за егзистенцијализам: да ли је живот вредан живљења када се суочавамо са његовим апсурдима и неизбежним крајем? Хамлет је свестан да нема предодређеног одговора на ову дилему, што га ставља у позицију да мора да преузме одговорност за своје поступке и да створи сопствени смисао постојања, чак и у свету који му се чини беживотним.
Ова егзистенцијална борба да се пронађе смисао у свету који је лишен стабилних моралних или религијских вредности, где је једини ослонац људска слобода и одговорност, препознаје се у Хамлетовом понашању. Несигурност у избору и касни преокрет ка акцији представљају борбу са властитим постојањем, што је својствено егзистенцијалистичкој мисли.
У разматрању односа између Хамлета и филозофије Серена Кјеркегора, нарочито је важан Кјеркегоров појам „естетског стадијума“ егзистенције. Кјеркегор у делу „Или–Или“ описује естетског појединца као онога који избегава одговорност и аутентичан избор, бежећи у рефлексију, иронију и унутрашњу дилему. Хамлет се може сагледати управо кроз ту призму – као фигура која се колеба између деловања и контемплације, заробљена у унутрашњој анализи и естетској осећајности. Немогућност да се одлучно суочи са сопственим задатком освете, склоност ка интелектуализацији моралних питања и трагање за смислом живота, све то указује на дубоко кјеркегоровску егзистенцијалну напетост. Кјеркегор је и сам писао о Хамлету, видевши у њему трагичног јунака који поседује свест о апсолутном, али не успева да трансцендира своје естетско постојање у етичко. У том смислу, Хамлет је парадигматски лик који оличава драму људске слободе и страха од аутентичне егзистенције, и то га повезује са самим темељем кјеркегоровске мисли.
Сумња, скептицизам и однос према вери
Иако Хамлет не може да буде сматран потпуним скептиком у филозофском смислу, његова сумња према веровањима свог времена и однос према ауторитетима и традицијама може се сагледати кроз призму скептичког става. Преиспитивање божанске правде, однос према духовима, као и страх да убије Клаудија док се овај моли, све то одражава контрадикторност: са једне стране сумњу у постојање апсолутних вредности, а са друге — још увек присутну везаност за традиционална веровања. Хамлетова несигурност у божански поредак и вера у властите потенцијале подсећају на скептичан став према истинама које су биле неприкосновене у његовом времену.
Међутим, његова сумња, осим што је интелектуална, дубоко је и емотивна. Хамлет је располућен између веровања у божанску судбину и неповерења према традицији. Овај сукоб појављује се у унутрашњим монолозима и постепено доводи до неспособности да предузме конкретне акције, јер се суочава са неизвесношћу у вези са исправним путем.
Ренесансни хуманизам: Између вере и рација
Хамлет је, на неки начин, и производ Шекспирове епохе, ренесансе, када су се световни и духовни приступи преплитали, доводећи до унутрашњих конфликата. Ренесансни хуманизам истиче појединца као централну фигуру, али не у потпуности независну од Бога. Хамлетова сумња у религиозне догме и све дубље разумевање људске слободе у постојању насупрот неизбежним животним несигурностима оцртавају га као представника ренесансног човека – особе која тражи смисао у сопственом постојању, али је и даље обавезана религијским нормама и традицијама свог времена.
Хамлет разматра самоубиство и његове алтернативе, у страху од непознате смрти и постојања у „неистраженој земљи“:
„О, бити или не бити – питање је сад:
Да ли је људског духа достојније
Трпети праћке и стрелe судбине насилне,
Или оружје дићи на море мука
И отпором их све заувек окончати?
Умрети, само уснути – и ништа више;
И тим сном рећи да смо прекинули
Наше душе бол и хиљаде оних јада
Што их природа људска наслеђује.
То би нестанак био да га човек
Свим срцем својим само пожелети може.
Умрети, можда уснути – а уснути –
Сањати можда? Е, ту је препрека!
Јер због тих снова – који би нам у самртном
Спавању могли долазити кад се
Из ове буке и збрке живота смртног
Извучемо – ми морамо оклевати.
Због тога јадни живот наш и јесте
Толико дуг, јер ко би могао да носи
Све шамаре и поруге овога света,
Неправде тлачитеља, презире охолих,
Патње због ниподаштаване љубави,
Безакоње и дрскост власти, ћушке
Што их заслуга кротка од безвредних трпи –
Кад би свако себи могао мир и спокој
Да обезбеди голим ножем простим?
Ко би носио бреме живота тешког,
Стењао и зној лио, кад нам вољу
Спутава не би страх од нечег
После смрти – да, те земље неоткривене
Из чијих међа још се ни један путник
Вратио није – страх који нас тера
Да радије сва она зла трпимо
Што нас већ муче, него да хрлимо другим
О којима баш ништа не знамо?
Тако свест ствара кукавице од свију нас;
И, тако, здрава и природна боја
Све одлучности наше болешљиво чили
Кад на њу падне тај бледи присенак мисли;
А подухвати наши, велики и смели,
У страху, зато, скрећу струје своје,
И онда губе сам смисао дела.“
Хамлет се налази у извесном нескладу са ренесансним идеалима о рационалности и самоспознаји. Потрага за смислом живота, нарочито у контексту смрти свог оца и трагичне ситуације коју је наследио, представља дилему између световног учења и религијског веровања које је било присутно у ренесансном друштву.
Хамлет је, дакле, врло комплексан лик, који носи у себи филозофске дилеме, а оне превазилазе епоху у којој живи. Иако није могуће директно повезати Хамлета са филозофским правцима попут нихилизма, скептицизма или егзистенцијализма, унутрашњи конфликти и прoницљива, мрачна и контемплативна питања о постојању, смрти, слободи и вери указују на темељне дилеме које су касније постале кључне за филозофију тих праваца. Он је човек који преиспитује своје постојање у свету у којем су вредности упитне. То га чини безвременском фигуром, која траје кроз векове, подстичући увек нова размишљања о природи људске судбине, слободе и смисла живота.
У лику Хамлета, заправо, укршта се вечита људска дилема: да ли је могуће деловати у свету лишеном сигурних истина, стабилних вредности и моралне јасноће. Чувена реченица, овде неколико пута цитирана, дакле, то питање живота и смрти, у исто време је и питање смисла, идентитета и аутономије у свету који све више личи на позорницу апсурда. Нихилизам у Хамлетовом разочарању, скептицизам у мисаоном оклевању, егзистенцијализам у свести о личној одговорности и слободи, као и остатак ренесансног хуманизма у потрази за истином и правдом — све то чини Хамлета парадигмом модерног човека, изгубљеног у раскораку између унутрашње свести и спољашњег света.
Хамлетова филозофска величина огледа се управо у томе што он не нуди одговоре, већ отвара простор за питања која остају гoрућа и у 21. веку: шта значи истински мислити, живети и бирати, када су сви традиционални ослонци уздрмани? Његова трагедија је универзална, јер се многи могу препознати у овој унутрашњој борби. Хамлет тако, на неки начин, постаје фигура мисаоног протеста против површности, догме и слепе послушности.
У том смислу, „Хамлет“, Шекспирово ремек-дело, постаје филозофска драма par excellence, која превазилази време, простор и жанр. Дубина и сложеност наставиће да инспиришу мислиоце, уметнике и читаoцe све док буде постојало питање: „Ко сам ја у овом свету и шта у њему, такав какав јесте, могу да учиним?“
Милан Станковић