U nastavnoj praksi srednjih škola „Hamlet“, tragedija Vilijama Šekspira, oduvek zauzima posebno mesto: to je delo koje istovremeno traži filozofsku preciznost, estetsku osetljivost i filozofsku širinu. Profesori književnosti, ali i profesori filozofije, koji ga otvaraju uz misaoni kontekst epoha, susreću se sa izazovom koji nadilazi okvir tumačenja radnje, karaktera ili renesansne dramaturgije. „Hamlet“ je u svakom smislu polifono delo – tekst koji ne traži razumevanje „tačnog značenja“, već susret sa misaonom kompleksnošću koja daleko prevazilazi svoj istorijski okvir.
Profesorski posao, u tom kontekstu, osim interpretacije, traži analizu književnog dela koje se može posmatrati kao žarište različitih misaonih tradicija i egzistencijalnih pitanja.
Filozofske pretpostavke
Šekspirov „Hamlet“ jedno je od najdubljih filozofskih dela svetske književnosti. Njegova trajna snaga leži u dramskoj strukturi i pesničkom jeziku, ali pre svega u kompleksnosti glavnog junaka, koji prevazilazi okvire književnog karaktera i postaje metafizička figura — misaoni subjekt suočen sa temeljima ljudske egzistencije. Hamlet se ne može svesti na jedan filozofski pravac, jer u njemu koegzistiraju različiti tokovi mišljenja, često u međusobnoj tenziji: nihilizam (kao pogled na svet u kojem tradicionalne vrednosti gube snagu), skepticizam (kao trajna sumnja u mogućnost objektivnog znanja i istine), egzistencijalizam (kao filozofija ličnog izbora i apsurda) i renesansni humanizam (kao vera u sposobnost čoveka da mišljenjem i slobodom prevaziđe spoljašnje sile).
Nihilizam, u filozofiji najdublje artikulisan kod Fridriha Ničea, označava stanje u kojem su sve tradicionalne vrednosti — posebno religijske i moralne — dovedene u pitanje ili se potpuno poriču. To je svet u kojem više ne postoji zadati smisao, a čovek je prinuđen da ga sam stvori.
Skepticizam je filozofska pozicija sumnje u mogućnost postizanja sigurnog znanja, naročito u oblasti metafizičkih, religioznih i etičkih istina.
Egzistencijalizam, naročito u delima Sartra, Kjerkegora i Hajdegera, polazi od pojedinca koji je bačen u svet bez unapred zadatog smisla i koji sopstvenim izborima, slobodom i odgovornošću gradi autentično postojanje.
Renesansni humanizam je intelektualni pokret koji veliča dostojanstvo i snagu ljudskog uma, u naporu da se pomire racionalna sloboda i religijska vera. U tom smislu, Hamlet stoji na prelomnoj tački epoha, suočen s nasleđem srednjovekovne religioznosti i novim horizontima renesansnog individualizma.
Dakle, kako se Hamlet, kao junak u svom vremenu, suočava sa filozofskim pitanjima koja imaju univerzalnu vrednost, prepoznatljivu i u kasnijim filozofskim pravcima?
Nihilizam i Niče: Smrt Boga i apsurd postojanja
Hamletovo razmišljanje o postojanju, smrti, veri i moralnosti može se povezati sa temeljnim pitanjima nihilizma, filozofije koja se pojavila mnogo godina nakon Šekspirovog dela, ali se u njegovim dilemama može naslutiti. Nihilizam, kako je postavljen kod Fridriha Ničea, zagovara odbacivanje tradicionalnih vrednosti, posebno religijskih, i postavljanje novih temelja za razumevanje postojanja. Niče, u svom čuvenom aforizmu „Bog je mrtav“, otkriva duboku sumnju prema onome što je nekada bilo shvaćeno kao istina. Hamlet može biti slika ovog nihilističkog stava – nesiguran u veru, istinu i vrednosti koje su mu bile usađene. Ova nesigurnost kulminira u monologu „Biti ili ne biti“, gde preispituje samu vrednost postojanja, što je pitanje koje se nalazi u epicentru Ničeovog filozofskog promišljanja.
Iako Hamlet ne razmišlja o smrti Boga u formalnom filozofskom smislu, on se suočava sa „smanjenjem“ smisla sveta i opštom nesigurnošću. U sumnji u moralne vrednosti i potrazi za smislom života u svetu koji deluje kao haotičan niz slučajnosti, nalazimo paralelu sa Ničeovim kritikama tradicionalnih vrednosti. Hamlet, skeptičan prema dogmama, nalazi se u stanju fundamentalne praznine, koju nije u stanju da popuni, kao i Ničeov junak koji je pozvan da stvori nove vrednosti.
Egzistencijalizam: Sloboda, izbor i odgovornost
Egzistencijalizam, filozofija koja se razvila u 19. i 20. veku, naročito kroz mislioce poput Kjerkegora, Ničea, Žana Pola Sartra i Martina Hajdegera, postavlja individuu u centar sveta, uvek suočenu sa slobodom izbora i njenim posledicama. Iako Hamlet nije mogao biti direktno pod uticajem ovih filozofa, njegov susret sa postojanjem i traganje za smislom života u svetu koji deluje besmisleno, postavlja ga u centar egzistencijalističke dileme.
Hamlet je suočen sa temama koje čine osnovu egzistencijalizma: postojanje u svetu bez inherentnog smisla, sloboda izbora i odgovornost prema sopstvenim odlukama. Njegovo pitanje „Biti ili ne biti“ nosi dilemu koja je ključna za egzistencijalizam: da li je život vredan življenja kada se suočavamo sa njegovim apsurdima i neizbežnim krajem? Hamlet je svestan da nema predodređenog odgovora na ovu dilemu, što ga stavlja u poziciju da mora da preuzme odgovornost za svoje postupke i da stvori sopstveni smisao postojanja, čak i u svetu koji mu se čini beživotnim.
Ova egzistencijalna borba da se pronađe smisao u svetu koji je lišen stabilnih moralnih ili religijskih vrednosti, gde je jedini oslonac ljudska sloboda i odgovornost, prepoznaje se u Hamletovom ponašanju. Nesigurnost u izboru i kasni preokret ka akciji predstavljaju borbu sa vlastitim postojanjem, što je svojstveno egzistencijalističkoj misli.
U razmatranju odnosa između Hamleta i filozofije Serena Kjerkegora, naročito je važan Kjerkegorov pojam „estetskog stadijuma“ egzistencije. Kjerkegor u delu „Ili–Ili“ opisuje estetskog pojedinca kao onoga koji izbegava odgovornost i autentičan izbor, bežeći u refleksiju, ironiju i unutrašnju dilemu. Hamlet se može sagledati upravo kroz tu prizmu – kao figura koja se koleba između delovanja i kontemplacije, zarobljena u unutrašnjoj analizi i estetskoj osećajnosti. Nemogućnost da se odlučno suoči sa sopstvenim zadatkom osvete, sklonost ka intelektualizaciji moralnih pitanja i traganje za smislom života, sve to ukazuje na duboko kjerkegorovsku egzistencijalnu napetost. Kjerkegor je i sam pisao o Hamletu, videvši u njemu tragičnog junaka koji poseduje svest o apsolutnom, ali ne uspeva da transcendira svoje estetsko postojanje u etičko. U tom smislu, Hamlet je paradigmatski lik koji oličava dramu ljudske slobode i straha od autentične egzistencije, i to ga povezuje sa samim temeljem kjerkegorovske misli.
Sumnja, skepticizam i odnos prema veri
Iako Hamlet ne može da bude smatran potpunim skeptikom u filozofskom smislu, njegova sumnja prema verovanjima svog vremena i odnos prema autoritetima i tradicijama može se sagledati kroz prizmu skeptičkog stava. Preispitivanje božanske pravde, odnos prema duhovima, kao i strah da ubije Klaudija dok se ovaj moli, sve to odražava kontradiktornost: sa jedne strane sumnju u postojanje apsolutnih vrednosti, a sa druge — još uvek prisutnu vezanost za tradicionalna verovanja. Hamletova nesigurnost u božanski poredak i vera u vlastite potencijale podsećaju na skeptičan stav prema istinama koje su bile neprikosnovene u njegovom vremenu.
Međutim, njegova sumnja, osim što je intelektualna, duboko je i emotivna. Hamlet je raspolućen između verovanja u božansku sudbinu i nepoverenja prema tradiciji. Ovaj sukob pojavljuje se u unutrašnjim monolozima i postepeno dovodi do nesposobnosti da preduzme konkretne akcije, jer se suočava sa neizvesnošću u vezi sa ispravnim putem.
Renesansni humanizam: Između vere i racija
Hamlet je, na neki način, i proizvod Šekspirove epohe, renesanse, kada su se svetovni i duhovni pristupi preplitali, dovodeći do unutrašnjih konflikata. Renesansni humanizam ističe pojedinca kao centralnu figuru, ali ne u potpunosti nezavisnu od Boga. Hamletova sumnja u religiozne dogme i sve dublje razumevanje ljudske slobode u postojanju nasuprot neizbežnim životnim nesigurnostima ocrtavaju ga kao predstavnika renesansnog čoveka – osobe koja traži smisao u sopstvenom postojanju, ali je i dalje obavezana religijskim normama i tradicijama svog vremena.
Hamlet razmatra samoubistvo i njegove alternative, u strahu od nepoznate smrti i postojanja u „neistraženoj zemlji“:
„O, biti ili ne biti – pitanje je sad:
Da li je ljudskog duha dostojnije
Trpeti praćke i strele sudbine nasilne,
Ili oružje dići na more muka
I otporom ih sve zauvek okončati?
Umreti, samo usnuti – i ništa više;
I tim snom reći da smo prekinuli
Naše duše bol i hiljade onih jada
Što ih priroda ljudska nasleđuje.
To bi nestanak bio da ga čovek
Svim srcem svojim samo poželeti može.
Umreti, možda usnuti – a usnuti –
Sanjati možda? E, tu je prepreka!
Jer zbog tih snova – koji bi nam u samrtnom
Spavanju mogli dolaziti kad se
Iz ove buke i zbrke života smrtnog
Izvučemo – mi moramo oklevati.
Zbog toga jadni život naš i jeste
Toliko dug, jer ko bi mogao da nosi
Sve šamare i poruge ovoga sveta,
Nepravde tlačitelja, prezire oholih,
Patnje zbog nipodaštavane ljubavi,
Bezakonje i drskost vlasti, ćuške
Što ih zasluga krotka od bezvrednih trpi –
Kad bi svako sebi mogao mir i spokoj
Da obezbedi golim nožem prostim?
Ko bi nosio breme života teškog,
Stenjao i znoj lio, kad nam volju
Sputava ne bi strah od nečeg
Posle smrti – da, te zemlje neotkrivene
Iz čijih međa još se ni jedan putnik
Vratio nije – strah koji nas tera
Da radije sva ona zla trpimo
Što nas već muče, nego da hrlimo drugim
O kojima baš ništa ne znamo?
Tako svest stvara kukavice od sviju nas;
I, tako, zdrava i prirodna boja
Sve odlučnosti naše bolešljivo čili
Kad na nju padne taj bledi prisenak misli;
A poduhvati naši, veliki i smeli,
U strahu, zato, skreću struje svoje,
I onda gube sam smisao dela.“
Hamlet se nalazi u izvesnom neskladu sa renesansnim idealima o racionalnosti i samospoznaji. Potraga za smislom života, naročito u kontekstu smrti svog oca i tragične situacije koju je nasledio, predstavlja dilemu između svetovnog učenja i religijskog verovanja koje je bilo prisutno u renesansnom društvu.
Hamlet je, dakle, vrlo kompleksan lik, koji nosi u sebi filozofske dileme, a one prevazilaze epohu u kojoj živi. Iako nije moguće direktno povezati Hamleta sa filozofskim pravcima poput nihilizma, skepticizma ili egzistencijalizma, unutrašnji konflikti i pronicljiva, mračna i kontemplativna pitanja o postojanju, smrti, slobodi i veri ukazuju na temeljne dileme koje su kasnije postale ključne za filozofiju tih pravaca. On je čovek koji preispituje svoje postojanje u svetu u kojem su vrednosti upitne. To ga čini bezvremenskom figurom, koja traje kroz vekove, podstičući uvek nova razmišljanja o prirodi ljudske sudbine, slobode i smisla života.
U liku Hamleta, zapravo, ukršta se večita ljudska dilema: da li je moguće delovati u svetu lišenom sigurnih istina, stabilnih vrednosti i moralne jasnoće. Čuvena rečenica, ovde nekoliko puta citirana, dakle, to pitanje života i smrti, u isto vreme je i pitanje smisla, identiteta i autonomije u svetu koji sve više liči na pozornicu apsurda. Nihilizam u Hamletovom razočaranju, skepticizam u misaonom oklevanju, egzistencijalizam u svesti o ličnoj odgovornosti i slobodi, kao i ostatak renesansnog humanizma u potrazi za istinom i pravdom — sve to čini Hamleta paradigmom modernog čoveka, izgubljenog u raskoraku između unutrašnje svesti i spoljašnjeg sveta.
Hamletova filozofska veličina ogleda se upravo u tome što on ne nudi odgovore, već otvara prostor za pitanja koja ostaju goruća i u 21. veku: šta znači istinski misliti, živeti i birati, kada su svi tradicionalni oslonci uzdrmani? Njegova tragedija je univerzalna, jer se mnogi mogu prepoznati u ovoj unutrašnjoj borbi. Hamlet tako, na neki način, postaje figura misaonog protesta protiv površnosti, dogme i slepe poslušnosti.
U tom smislu, „Hamlet“, Šekspirovo remek-delo, postaje filozofska drama par excellence, koja prevazilazi vreme, prostor i žanr. Dubina i složenost nastaviće da inspirišu mislioce, umetnike i čitaoce sve dok bude postojalo pitanje: „Ko sam ja u ovom svetu i šta u njemu, takav kakav jeste, mogu da učinim?“
Milan Stanković