Уђете ли којим случајем током врелог летњег дана у зграду неке јавне управе, секретаријата, министарства, општине, банке, продавнице… – шансе су приближно 100% да ће вас дочекати пријатно расхлађен простор. Клима-уређај у канцеларији одавно није симбол луксуза већ део радног простора, попут рачунара, столице или грејања зими.
А пробајте онда да уђете у најближу зграду школе или вртића у којима бораве стотине деце. И пожелећете, готово сигурно, да се вратите напоље, на сунце. Јер клима у школи ЈЕСТЕ луксуз. Прозори су отворени, завесе спуштене, флашице воде на клупама. Ако је баш неподношљиво, направиће се промаја, можда ће час бити скраћен. Ако родитељи могу и желе – скупиће новац за климу. АЛИ и ту се јавља проблем. Струјне инсталације у школама ретко могу да поднесу климатизоване учионице.
И то није само наша прича.
То је европска, а све више и глобална прича о томе како смо, док се клима око нас мењала, неке јавне зграде прилагођавали новој реалности, а друге остављали у времену када су јунске и септембарске температуре биле пријатне.
У државној канцеларији клима се одржава о трошку пореских обвезника. У учионици родитељи скупљају новац
Не постоји податак који би нам омогућио да кажемо да је свака општина, месна заједница или канцеларија државне управе у Србији климатизована. Таква статистика се не води, али документа државних органа јасно показују да се климатизација административних зграда одавно третира као сасвим нормалан део њиховог функционисања.
Министарство финансија је, на пример, међу јавним набавкама за 2025. имало набавку услуга поправке и одржавања клима-уређаја и клима-коморе. Народна скупштина има службу чији опис посла изричито обухвата одржавање и контролу система климатизације, вентилације, грејања и хлађења у скупштинским објектима. Министарство привреде је у претходним годинама набављало клима-уређаје са уградњом за потребе Министарства.
Ништа од тога само по себи није спорно. Напротив. Људи имају право на нормалне услове за рад, па то јесте и треба да буде стандард. Али, да ли је могуће да нам је постало нормално да су одрасли важнији од деце?
Можда памтите екстремно топао почетак школске године 2024. када су се родитељи масовно организовали и куповали клима-уређаје за учионице, тамо где је уградња била могућа и одобрена од стране школе. У једној београдској школи родитељи су финансирали чак и поправке и чишћење постојећих клима.
Слична ситуација је и у вртићима. Током врелог лета 2024. Еуроњуз Србија бележио је да многи објекти немају клима-уређаје, да их нема довољно или не раде, као и сведочења родитеља који су сами прикупљали новац како би их купили.
Децу ни прописи не виде
Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту веома конкретно уређује микроклиму у радним просторијама. Када је спољна температура виша од 15 степени, за лаки физички рад прописана је максимална температура радне просторије од 28 степени Целзијуса, уз дефинисане вредности влажности и струјања ваздуха. Нови прописи предвиђају и испитивање микроклиме на радним местима током летњег периода.
А сада погледајмо пропис који уређује услове у вртићима.
Он детаљно говори о површини просторија, природном осветљењу, проветравању, влажности ваздуха, заштити од директног сунчевог зрачења и – веома прецизно – минималној температури зими. За децу до две године просторија мора имати најмање 22 степена, а за децу од две до седам најмање 20.
Али горња дозвољена температура током лета није на исти начин одређена.
Свет рада је током деценија изградио систем прописа којим штити одраслог запосленог. Свет детета такву инфраструктуру заштите још нема у истој мери.
Наравно, учионица је истовремено и радно место наставника, па се тиме отвара и питање како се постојећи прописи о микроклими радног места у пракси примењују управо у школама у којима температура прелази 30 степени.
А у Европи?
Могли бисте помислити да је ово само последица сиромашнијег и деценијама запуштаног српског образовања. И не бисте били у праву.
Шпанија је овог лета поново отворила велику јавну расправу о температурама у школама. Према подацима које је у јуну објавио El País, процењује се да је свега око један одсто јавних школа адекватно климатизовано. Шпански јавни сервис РТВЕ извештавао је о учионицама без климатизације, скраћивању наставе и деци која се школују у просторијама неприлагођеним све ранијим таласима врућине.
У Италији врло слично. Подаци Министарства образовања које је анализирао Tuttoscuola показују да је у школској 2024/25. системе климатизације имало свега 7,2 одсто школских зграда.
Француско Министарство образовања у својим упутствима током топлотних таласа саветује школама да спуштају ролетне, кратко проветравају просторије, користе мање изложене делове зграде и премештају ученике у хладније просторије.
Питате се, сигурно, како је то могуће? Како је могуће да децу препуштамо екстремним температурама, док се ми, одрасли, згражавамо над самом идејом да радимо у неклиматизованом простору? И зашто је то ”нормално”?
Одговор није нарочито компликован. Канцеларија је радно место и иза тог појма стоје закони, инспекције, процена ризика, права запослених и буџети за одржавање. Али дете није запослени. Нема синдикат. Не може да одбије да „ради“ у неадекватним условима. Нема сопствени буџет. Не гласа. А последице лоших услова у којима учи не виде се у кварталном извештају. Видеће се можда за неколико година.
Ту вероватно и налазимо део одговора на питање како смо стигли до тога да нам је сасвим нормално да се расхлађивање канцеларије сматра инфраструктуром, а на помен расхлађивања учионице говоримо о размаженој ”данашњој деци” и иронично се питамо како смо ми преживели школу без клима-уређаја. Заборављамо, притом, свесно или несвесно, да је тада клима била другачија, а клима-уређаји луксуз за све, не само за децу.
Деца су физиолошки осетљивија, а систем се понаша као да су отпорнија
Парадокс је још већи зато што медицински подаци говоре управо супротно. Деци је клима потребнија.
УНИЦЕФ упозорава да су деца посебно осетљива на екстремну топлоту. Високе температуре утичу на хидратацију, концентрацију и способност учења, а мала деца теже регулишу телесну температуру него одрасли. Око половине деце у Европи и Централној Азији већ је изложено честим топлотним таласима.
Па у чему је, онда, проблем?
Укратко – у новцу. И енергији.
Климатизација десетина хиљада учионица захтева огромну количину енергије, јаче електричне инсталације, одржавање и озбиљне инвестиције. У многим старим и заштићеним зградама класичне спољне јединице није могуће ни једноставно поставити.
Зато земље које су почеле озбиљније да решавају проблем говоре о хлађењу школа, а не само о клима-уређајима. То значи изолацију, спољашње ролетне и брисолеје, зеленило и дрвеће око школе, засенчена дворишта, проветравање током хладнијег дела дана, бољу вентилацију, топлотне пумпе, соларне панеле и тамо где је потребно – активно хлађење.
Шта нам, онда, говоре вруће учионице?
Па, највише о томе шта смо као друштво спремни да прихватимо као нормално. Не бисмо озбиљно предложили запосленима у министарству да током топлотног таласа једноставно отворе све прозоре, направе промају, пију више воде и издрже до краја радног времена. Не бисмо очекивали ни од њих да од својих породица сакупе по неколико хиљада динара како би купили клима-уређај за канцеларију.
А када се исто догоди у школи или вртићу, то често не доживљавамо као системски проблем. Директор ће се снаћи. Наставници ће отворити прозоре. Родитељи ће купити. Деца ће издржати.
О просвети радо говоримо као о „најважнијој инвестицији у будућност“. Децу називамо „нашим највећим богатством“. Али буџети, зграде и инфраструктура много су искренији од политичких говора. Они показују шта је друштву заиста приоритет.
Ако смо прихватили да одраслом човеку треба нормална температура да би осам сати квалитетно радио за рачунаром, зашто онда очекујемо да дете на 32 или 35 степени шест часова рачуна разломке, пише састав, прати наставника и – учи?