Зашто је код нас потребно да све буде координисано и централизовано од стране Министарства просвете? Комунизам је давно пао. Па зашто онда константно чекамо да нам Министарство каже шта и како да радимо у школама и централно диригује?
Не праве се све торте по истом рецепту иако у свакој има шећера. Имати један начин решавања проблема није ни добро ни пожељно. Нису све школе исте по типу проблема који имају, ни по типу ученика који их похађају. Када се школама да слобода да уређују своју дисциплинску политику, то им даје могућност и да буду креативни у решавању проблема, али и да уче једна од друге. Ако имате дисциплинску политику која не даје резултате, а чујете да нека друга школа има другачију, притом смањила је број проблема, онда имате могућност да кажете „хајде да и ми покушамо другачије или применимо слично, можда да бољи резултат“.
У иностранству се дисциплинска политика води на нивоу школе, и мало шта је прописано директно од стране министарства. Свака школа одлучује како ће се борити са проблемом и које ће санкције сносити онај који удари неког или онај који врши вербално насиље или уништи неку школску имовину. То да се једно дете не може удаљити из школе (не трајно, него на одређени период) и у обавезном циклусу образовања због некаквог права на школовање нисам чула док нисам дошла у Србију.
Ситуација у којој би школа сама одлучивала о дисциплинској политици не значи да ће постојати мања одговорност за те одлуке или да инциденте не треба пријављивати. Нама је, међутим, сам концепт одговорности веома проблематичан. У уређеним државама је незамисливо да један министар јавно говори како је сигуран да се не пријављују сви инциденти насилног понашања. За то бисте у таквим земљама тражила одговорност (потенцијално и кривично у зависности од насиља о којем је реч) и директора школе, а и самог министра.
Зашто? Зато сто постоји систем, и образовни и правосудни. Код нас ни један ни други не функционише како треба ни у интересу друштва.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и професор енглеског језика