Zašto je kod nas potrebno da sve bude koordinisano i centralizovano od strane Ministarstva prosvete? Komunizam je davno pao. Pa zašto onda konstantno čekamo da nam Ministarstvo kaže šta i kako da radimo u školama i centralno diriguje?
Ne prave se sve torte po istom receptu iako u svakoj ima šećera. Imati jedan način rešavanja problema nije ni dobro ni poželjno. Nisu sve škole iste po tipu problema koji imaju, ni po tipu učenika koji ih pohađaju. Kada se školama da sloboda da uređuju svoju disciplinsku politiku, to im daje mogućnost i da budu kreativni u rešavanju problema, ali i da uče jedna od druge. Ako imate disciplinsku politiku koja ne daje rezultate, a čujete da neka druga škola ima drugačiju, pritom smanjila je broj problema, onda imate mogućnost da kažete „hajde da i mi pokušamo drugačije ili primenimo slično, možda da bolji rezultat“.
U inostranstvu se disciplinska politika vodi na nivou škole, i malo šta je propisano direktno od strane ministarstva. Svaka škola odlučuje kako će se boriti sa problemom i koje će sankcije snositi onaj koji udari nekog ili onaj koji vrši verbalno nasilje ili uništi neku školsku imovinu. To da se jedno dete ne može udaljiti iz škole (ne trajno, nego na određeni period) i u obaveznom ciklusu obrazovanja zbog nekakvog prava na školovanje nisam čula dok nisam došla u Srbiju.
Situacija u kojoj bi škola sama odlučivala o disciplinskoj politici ne znači da će postojati manja odgovornost za te odluke ili da incidente ne treba prijavljivati. Nama je, međutim, sam koncept odgovornosti veoma problematičan. U uređenim državama je nezamislivo da jedan ministar javno govori kako je siguran da se ne prijavljuju svi incidenti nasilnog ponašanja. Za to biste u takvim zemljama tražila odgovornost (potencijalno i krivično u zavisnosti od nasilja o kojem je reč) i direktora škole, a i samog ministra.
Zašto? Zato sto postoji sistem, i obrazovni i pravosudni. Kod nas ni jedan ni drugi ne funkcioniše kako treba ni u interesu društva.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i profesor engleskog jezika