Ako se slažete sa pitanjem u naslovu odgovorite i zašto?
Moje je mišljenje sledeće:
– Potpuno smo nebezbedni od učeničkog (ili nekog drugog, npr. roditeljskog) nasilja (fizičkog, verbalnog…).
– U finansijskom smislu naš rad se gotovo uopšte ne ceni. Drugim rečima, iako su nastavnici najobrazovaniji deo populacije ubedljivo su najlošije plaćeni u čitavom javnom sektoru. Ako mislite da preterujem raspitajte se za primanja u sudstvu, policiji, zdravstvu…
– Dalje, za tu sramotno malu nadoknadu od nas se traži toliko administriranja da to jedan zdravorazumski um teško može da shvati! Ne postoji jasan primer šta se od nas traži. Iako mnogi prosvetni radnici ogromno vreme troše u sređivanju administrativnog materijala, ličnih evidencija i slično potpuno su nesigurni da će im to biti dovoljno kada dođu savetnici/nadzornici.
– U OGROMNOJ VEĆINI SLUČAJEVA NADZIRU (eufemizam `savetuju`) NAS ONI KOJI NIŠTA NE ZNAJU O NAŠEM PREDMETU (npr. prof. likovnog/nadzornik posećuje čas kolege matematičara) ili su često bili među lošijima u nastavi. Kad bi tako nešto bilo moguće u nekoj drugoj branši koja drži do svog dostojanstva?!
– Na maloj maturi se masovno prepisuje te ista dobija obrise `nacionalne sramote`. Mali polagači su prezaštićeni. Svaki od njih 100-ak u hali u kojoj se polaže ispit ima pravo na `2 opomene` (čuo sam za slučaj da se jedan dečak glasno prodrao rekavši u prepunoj sali za polaganje mature nešto kao> `zaokružite u 10.zadatku pod c `!!! Nasmejana i razdragana deca su ga oduševljeno poslušala. Dečak je kažnjen `1. opomenom`.
–
– Svedeni smo na “dečje dadilje”. To je uloga koja se od nadležnih od nas sve češće eksplicitno traži (“daj dvojku obavezno” i “pusti tog malog, vidiš da je lud”; ili “ne talasaj puno, znaš li ko su mu roditelji”).
Zar to nije ponižavajuće?
Preuzeto: http://unijasprs.org.rs/forum//viewtopic.php?f=13&t=798