Trend da sve više roditelja interveniše i kada je izbor učitelja u pitanju samo potvrđuje koliko je važno ko će biti osoba koja će detetu usaditi prva znanja, zbog čega se i za učiteljicu traži veza. Tako važan izbor se ne prepušta sudbini. Kad već ne možeš da biraš roditelje, učitelja možeš
Kaže se da majku i oca ne možeš da biraš i da su to najvažnije figure u životu svakog čoveka. Malo je tako snažnih uzora kao što su roditelji. Učiteljica je jedna od njih.
Trend da sve više roditelja interveniše i kada je izbor učitelja u pitanju samo potvrđuje koliko je važno ko će biti osoba koja će detetu usaditi prva znanja, zbog čega se i za učiteljicu traži veza. Tako važan izbor se ne prepušta sudbini. Kad već ne možeš da biraš roditelje, učitelja možeš.
To je osoba koja dočekuje svakog čoveka u jednom od najvažnijih dana u njegovom životu – kad kreće u školu. Zato i ona priredba za doček prvaka i svečano predstavljanje učitelja. I onaj trenutak uzbuđenja kad direktorka škole izgovora broj svakog odeljenja, a zatim i koji/a učitelj/ica uzima koji razred je dan kojeg se svako seća do kraja života. Kao kad upisuješ srednju školu, položiš prvi ispit, dobiješ prvi posao, postaneš roditelj.
Ono što su roditelji kod kuće, učiteljica je u školi. Ona vezuje đacima pertle dok još ne nauče sami, pozajmi pare za užinu kad mama zaboravi da napravi sendvič, uteši dete kad plače jer je palo i povredilo koleno…
Ako su učitelji, nastavnici i profesori tako važni, zašto im lupamo čvrge? Zašto ljude koji obrazuju i formiraju naciju saterujemo u ćošak? A sa druge strane, očekujemo ponekad od njih previše.
Učitelj/ica je posle roditelja najvažnija figura za identitet deteta, koja mu prenosi vrednosni sistem. Deci su često učitelji važniji i od samih roditelja, ističe Ljiljana Filipović, psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja.
„Znate kad deca kažu: ‘Ti nemaš pojma, učiteljica nije tako rekla’. Deca se izuzetno vezuju za svoje učitelje, a škola je kao proširena porodica. Dobar učitelj, nastavnik ili profesor prepoznaje talente, sposobnosti ali i probleme koje dete ima. To je zato jer dete najviše vremena provodi sa učiteljem. U srednoj školi dete se opredeljuje za studije ako je fascinirano svojim profesorom, objašnjava ona i dodaje kako se seća svog učitelja:
„Dao nam je široko obrazovanje jer je završio Likovnu akademiju pa smo mi baratali od prvog razreda svim slikarskim tehnikama, svirao je violinu na času, sve pesnike smo znali… Plakali smo kad je trebalo da idemo u peti razred, što pokazuje koliko se deca snažno identifikuju sa učiteljem.
To je bilo pre 50 godina i ovo pričam kako bih napravila poređenje sa sadašnjim vremenom u kojem su učitelji, nastavnici i profesori degradirani i ne uživaju status i poštovanje kao što je njen učitelj imao.“
„Današnji učitelji i profesori zato imaju i manje entuzijazma. On je jednostavno splasao i manje je ljudi koji se toj profesiji posvećuju. To je razumljivo. I to nije krenulo sad, traje dugo. Ne može čovek koji ima egzistencijalnih problema da bude radostan, posvećen, da deci pruži dovoljno ljubavi“ – objašnjava ona. „Zato je bitno da društvo prepozna, poštuje i ceni prosvetne radnike i prepozna vrednost škole“, ističe Ljijana Filipović.
Degradiranje onih koji uče decu je kao da sam sebi upisuješ jedinicu u dnevnik. Vraća se kao bumerang. Jer ako ne ulažeš u budućnost, a šta je dobar sistem obrazovanja nego to, za 20 godina nećeš je ni imati.
Radmila Dodić, počasna predsednica Foruma beogradskih osnovnih škola, pre nego što je i sama odgovorila na pitanja o učiteljima, prvo je o tome upitala svoje unuke koji su treći i četvrti razred.
„Učiteljica bi trebalo da bude kompetentna, da nije nervozna i frustrirana. Da bi to bila, trebalo bi da ima: pre svega ljubav i odgovornost prema uzvišenoj i odgovornoj profesiji koja je njen prvi izbor, a to deca/roditelji umeju da prepoznaju i cene; pristojan stalni izvor prihoda. Odnosno da država prepoznaje vrednost obrazovanja za napredak društva u celini u i ulaže u prosvetu, odnosno nastavnike određujući im lični dohodak ali i način ophođenja (bez javnog ponižavanja od vlade kome dugo prisustvujemo); obezbeđeno finansirano permanentno i kvalitetno obrazovanje i stalno podsećanje na dečiju predagogiju i metodiku predmeta (putem seminara), profesionalno informisanje (upoznavanje sa informacionim tehnologijama). To naravno pretpostavlja ispunjenje prethodne dve tačke“, objašnjava sagovornica Nedeljnika.
Ona dodaje da na izgradnju dostojanstva profesije bitno utiče svaki učitelj, nastavnik za sebe i to svojim stavom, ljubavlju prema profesiji, odnosom prema učenicima i kompetentnim znanjem i svojim moralnim stavom.
„Ali na stav javnosti, roditelja i donekle učenika ima uticaj i stav ministarstva i vlade, koja svojim vrednovanjem rada nastavnika i konstantnim javnim prozivanjem i ponižavanjem doprinose padu ugleda profesije, a u cilju pokrivanja sopstvenih slabosti.“
Oštar odgovor koji je početkom avgusta Dimitrij Medvedev uputio učiteljima iz siromašnog regiona Dagestana na pitanje zašto je nastavno osoblje manje plaćeno nego policajci, da „podučavanje nije posao za one koji hoće da se obogate i da mlad energičan muškarac uvek može da zaradi novac sa strane“, pokrenulo je 160.000 ljudi da potpišu peticiju za njegovu smenu. Prosveta nigde u svetu nije mesto gde neko mlati pare. Ali u Srbiji su ranije profesori od svojih plata živeli pristojnije. Zar učitelji treba da „zarađuju sa strane?“ Zamislite učiteljicu koja pre podne predaje đacima, a uveče prodaje pljeskavice na kiosku. A onda zakasni na prvi čas jer je neispavana. A ako ona kasni na prvi čas, šta onda da očekujemo od njenih đaka?
Društveni status i dostojanstvo profesora nisu oborile samo njihove plate. Odnos koji društvo ima prema njima i samom obrazovanju, u sistemu gde je kul kupiti diplomu i platiti ispit, promenio se.
Koliko su značajni oni koji prenose znanje najbolje govore primeri učitelja, nastavnika i profesora koje učenici obožavaju i sećaju ih se i za koje i posle nekoliko decenija pričaju kako su uticali na njih da donesu neke bitne životne odluke, steknu dobre navike i znanja- da čitaju knjige, zavole matematiku, počnu da treniraju košarku, steknu samopouzdanje, upišu određeni fakultet…
Čuveni profesor Kosta Vujić rekao je: „Nešto mi govori da će se u budućnosti o meni znati samo po tome što sam bio profesor sjajnih budućih imena“.
I bilo je tako. Njegovi đaci su bili Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Mihailo Petrović Alas…
Primeri izuzetnih profesora nas podsećaju koliko su obrazovanje i ljudi koji ga prenose važni.
Profesorka Vesna Babović iz Prve niške Gimnazije „Stevan Sremac“, poznata po svojim metodama „komnibatorika bez formula“, jedna je od njih.
Umesto odgovora zašto su važni učitelji i na koji način ljudi koji uče decu mogu da utiču na budućnost svakog pojedinca i zašto je važno da im se vrati dostojanstvo koje je poslednjih godina poljuljano, da ih ne degradiramo kroz male plate… odgovara pitanjem.
„Da li je tačno da ako hoćete da vidite kakvo je društvo, pogledajte u kom je stanju obrazovanje, zdravstvo i kultura. Kako upropastiti društvo? – Uništite vrednost porodice, učitelja i ućutite umne ljude.“
Kao neko ko pozitivno utiče, inspiriše, i motiviše svoje đake, kada razmišlja kako treba raditi sa decom i kako vidi svoju ulogu u tome, ističe da su upravo njeni đaci ti koji na nju “pozitivno utiču i inspirišu, i motivišu“.
„Imam sreće da radim posao koji volim. Ja obožavam bunt tinejdžera, to što ne prihvataju da ih ukalupe, da budu šrafćići u Kafkinom ‘Procesu’, njihovu radost kad sami dođu do saznanja koje mogu posle primeniti u životu i koja će ih voditi da budu samostalni, sigurni u sebe, uspešni. Učim ih da ‘biti dobar, ne znači biti budala’. Priznajte, za svoje dete (unuče) tražite dobrog učitelja, za bolesnog tražite dobrog lekara. Učim ih da svako može biti “glup magup“, ali ne i ‘pametan mangup’. Jedino bih volela da moji pametni mangupi ostanu u zemlji, a ne da ih školujem za inostranstvo. I eto vam odgovora, kako sadašnji odnos prema prosveti utiče na društvo. Odoše nam mladi!“, kaže ona
Piše Ana Mitić
Izvor: Nedeljnik