Тренд да све више родитеља интервенише и када је избор учитеља у питању само потврђује колико је важно ко ће бити особа која ће детету усадити прва знања, због чега се и за учитељицу тражи веза. Тако важан избор се не препушта судбини. Кад већ не можеш да бираш родитеље, учитеља можеш
Каже се да мајку и оца не можеш да бираш и да су то најважније фигуре у животу сваког човека. Мало је тако снажних узора као што су родитељи. Учитељица је једна од њих.
Тренд да све више родитеља интервенише и када је избор учитеља у питању само потврђује колико је важно ко ће бити особа која ће детету усадити прва знања, због чега се и за учитељицу тражи веза. Тако важан избор се не препушта судбини. Кад већ не можеш да бираш родитеље, учитеља можеш.
То је особа која дочекује сваког човека у једном од најважнијих дана у његовом животу – кад креће у школу. Зато и она приредба за дочек првака и свечано представљање учитеља. И онај тренутак узбуђења кад директорка школе изговора број сваког одељења, а затим и који/а учитељ/ица узима који разред је дан којег се свако сећа до краја живота. Као кад уписујеш средњу школу, положиш први испит, добијеш први посао, постанеш родитељ.
Оно што су родитељи код куће, учитељица је у школи. Она везује ђацима пертле док још не науче сами, позајми паре за ужину кад мама заборави да направи сендвич, утеши дете кад плаче јер је пало и повредило колено…
Ако су учитељи, наставници и професори тако важни, зашто им лупамо чврге? Зашто људе који образују и формирају нацију сатерујемо у ћошак? А са друге стране, очекујемо понекад од њих превише.
Учитељ/ица је после родитеља најважнија фигура за идентитет детета, која му преноси вредносни систем. Деци су често учитељи важнији и од самих родитеља, истиче Љиљана Филиповић, психолошкиња и породична психотерапеуткиња.
„Знате кад деца кажу: ‘Ти немаш појма, учитељица није тако рекла’. Деца се изузетно везују за своје учитеље, а школа је као проширена породица. Добар учитељ, наставник или професор препознаје таленте, способности али и проблеме које дете има. То је зато јер дете највише времена проводи са учитељем. У средној школи дете се опредељује за студије ако је фасцинирано својим професором, објашњава она и додаје како се сећа свог учитеља:
„Дао нам је широко образовање јер је завршио Ликовну академију па смо ми баратали од првог разреда свим сликарским техникама, свирао је виолину на часу, све песнике смо знали… Плакали смо кад је требало да идемо у пети разред, што показује колико се деца снажно идентификују са учитељем.
То је било пре 50 година и ово причам како бих направила поређење са садашњим временом у којем су учитељи, наставници и професори деградирани и не уживају статус и поштовање као што је њен учитељ имао.“
„Данашњи учитељи и професори зато имају и мање ентузијазма. Он је једноставно спласао и мање је људи који се тој професији посвећују. То је разумљиво. И то није кренуло сад, траје дуго. Не може човек који има егзистенцијалних проблема да буде радостан, посвећен, да деци пружи довољно љубави“ – објашњава она. „Зато је битно да друштво препозна, поштује и цени просветне раднике и препозна вредност школе“, истиче Љијана Филиповић.
Деградирање оних који уче децу је као да сам себи уписујеш јединицу у дневник. Враћа се као бумеранг. Јер ако не улажеш у будућност, а шта је добар систем образовања него то, за 20 година нећеш је ни имати.
Радмила Додић, почасна председница Форума београдских основних школа, пре него што је и сама одговорила на питања о учитељима, прво је о томе упитала своје унуке који су трећи и четврти разред.
„Учитељица би требало да буде компетентна, да није нервозна и фрустрирана. Да би то била, требало би да има: пре свега љубав и одговорност према узвишеној и одговорној професији која је њен први избор, а то деца/родитељи умеју да препознају и цене; пристојан стални извор прихода. Односно да држава препознаје вредност образовања за напредак друштва у целини у и улаже у просвету, односно наставнике одређујући им лични доходак али и начин опхођења (без јавног понижавања од владе коме дуго присуствујемо); обезбеђено финансирано перманентно и квалитетно образовање и стално подсећање на дечију предагогију и методику предмета (путем семинара), професионално информисање (упознавање са информационим технологијама). То наравно претпоставља испуњење претходне две тачке“, објашњава саговорница Недељника.
Она додаје да на изградњу достојанства професије битно утиче сваки учитељ, наставник за себе и то својим ставом, љубављу према професији, односом према ученицима и компетентним знањем и својим моралним ставом.
„Али на став јавности, родитеља и донекле ученика има утицај и став министарства и владе, која својим вредновањем рада наставника и константним јавним прозивањем и понижавањем доприносе паду угледа професије, а у циљу покривања сопствених слабости.“
Оштар одговор који је почетком августа Димитриј Медведев упутио учитељима из сиромашног региона Дагестана на питање зашто је наставно особље мање плаћено него полицајци, да „подучавање није посао за оне који хоће да се обогате и да млад енергичан мушкарац увек може да заради новац са стране“, покренуло је 160.000 људи да потпишу петицију за његову смену. Просвета нигде у свету није место где неко млати паре. Али у Србији су раније професори од својих плата живели пристојније. Зар учитељи треба да „зарађују са стране?“ Замислите учитељицу која пре подне предаје ђацима, а увече продаје пљескавице на киоску. А онда закасни на први час јер је неиспавана. А ако она касни на први час, шта онда да очекујемо од њених ђака?
Друштвени статус и достојанство професора нису обориле само њихове плате. Однос који друштво има према њима и самом образовању, у систему где је кул купити диплому и платити испит, променио се.
Колико су значајни они који преносе знање најбоље говоре примери учитеља, наставника и професора које ученици обожавају и сећају их се и за које и после неколико деценија причају како су утицали на њих да донесу неке битне животне одлуке, стекну добре навике и знања- да читају књиге, заволе математику, почну да тренирају кошарку, стекну самопоуздање, упишу одређени факултет…
Чувени професор Коста Вујић рекао је: „Нешто ми говори да ће се у будућности о мени знати само по томе што сам био професор сјајних будућих имена“.
И било је тако. Његови ђаци су били Јован Цвијић, Јаша Продановић, Михаило Петровић Алас…
Примери изузетних професора нас подсећају колико су образовање и људи који га преносе важни.
Професорка Весна Бабовић из Прве нишке Гимназије „Стеван Сремац“, позната по својим методама „комнибаторика без формула“, једна је од њих.
Уместо одговора зашто су важни учитељи и на који начин људи који уче децу могу да утичу на будућност сваког појединца и зашто је важно да им се врати достојанство које је последњих година пољуљано, да их не деградирамо кроз мале плате… одговара питањем.
„Да ли је тачно да ако хоћете да видите какво је друштво, погледајте у ком је стању образовање, здравство и култура. Како упропастити друштво? – Уништите вредност породице, учитеља и ућутите умне људе.“
Као неко ко позитивно утиче, инспирише, и мотивише своје ђаке, када размишља како треба радити са децом и како види своју улогу у томе, истиче да су управо њени ђаци ти који на њу “позитивно утичу и инспиришу, и мотивишу“.
„Имам среће да радим посао који волим. Ја обожавам бунт тинејџера, то што не прихватају да их укалупе, да буду шрафћићи у Кафкином ‘Процесу’, њихову радост кад сами дођу до сазнања које могу после применити у животу и која ће их водити да буду самостални, сигурни у себе, успешни. Учим их да ‘бити добар, не значи бити будала’. Признајте, за своје дете (унуче) тражите доброг учитеља, за болесног тражите доброг лекара. Учим их да свако може бити “глуп магуп“, али не и ‘паметан мангуп’. Једино бих волела да моји паметни мангупи остану у земљи, а не да их школујем за иностранство. И ето вам одговора, како садашњи однос према просвети утиче на друштво. Одоше нам млади!“, каже она
Пише Ана Митић
Извор: Недељник