„Проблем са вербалним злостављањем је што нема доказа“ рекла ми је Марта. Она долази код мене на терапије због депресије.
„Како то мислиш, нема доказа?” питала сам.
„Када је неко злостављан физички или сексуално, то је конкретно и стварно. Али вербално злостављање је аморфно. Осећам да кад бих неком рекла да сам била вербално злостављана да би он само мислио да се ја само жалим што су на мене викали.” рекла је.
„Много је више од тога” рекла сам.
“Проблем је у томе што нико не може да види моје ожиљке.” Знала је да је њена депресија, анксиозност и дубоко укорењена несигурност заправо последица вербалног злостављања којем је била изложена годинама.
„Било би ми лакше да сам добијала батине,” рекла је Марта једном приликом.
Ова њена реченица натерала ми је сузе на очи.
Вербално злостављање је много више од обичне грдње
На толико је начина Мартина мајка њој нанела бол и трауму за читав живот:
- Гласан тон њеног гласа.
- Оштрина њеног гласа.
- Хладан, готово смртоносно хладан поглед којим ју је гладала у тренуцима беса.
- Критикујући, охол и презрив израз лица који је чинио да се Марта осећа невољено.
- Трајање вербалног злостављање — њена мајка умела је некад да виче и сатима.
- Увреде и етикете: Ти си размажена, грозна, глупа итд.
- Непредвидивост тренутка кад ће се њена мајка просто у секунди претворити у неког другог.
- И вероватно најгоре од свега – осећај напуштености.
Када на неког пречесто вичу, то мења његов ум, мозак и тело на више начина, укључујући и повећану активност дела мозга задуженог за емоције (amygdala), појачано лучење хормона стреса, појачана тензија у мишићима и још много других ствари. Када на нас пречесто вичу, то мења начин на који мислимо и шта осећамо о себи, чак и кад одрастемо и заснујемо своју породицу. То је зато што се мозак развија у зависности од искустава којима је изложен и, према истраживањима, ми буквално можемо да чујемо гласове својих родитеља како вичу на нас, чак и када они нису у близини. Марта је морала напорно да ради да би превазишла, макар делимично, све што се у њој годинама таложило као последица вербалног злостављања.
Велики број истраживања на тему повезаности мајке и детета потврђује једну очигледну ствар – људи су бољи и успешнији у ономе што раде ако се осећају безбедно и вољено, што, између осталог, значи и да су третирани с поштовањем. Оно што је за већину можда ново, јесте откриће да се ми рађамо са потпуно формираним и зрелим емосијама попут туге, страха, љутње. Ако се, рецимо, осећај страха непрестано изазива код детета, на пример честим викањем, аутоматске физичке и емоционалне реакције изазивају трауму и стрес код детета. Стрес у њиховим малим телима и мозговима расте увек кад се осећају нападнуто, укључујући и гласно викање, нагле и застрашујуће покрете, погледе које они тумаче као мржњу и осуду итд.
Деца се понашају боље, раде боље, уче боље кад су смирена. Што је смиренији и приступачнији родитељ, смиреније и сигурније ће бити и дете, што све, опет, утиче на то да се тело и ум детета развијају на прави начин.
Шта је, онда, задатак родитеља?
Да бисте утицали на то да се мозак вашег детета развија на прави начин и да се оно осећа сигурно и безбедно у свом окружењу, ево шта можете да урадите.
- Будите свесни да деца имају врло стварне емоције које захтевају адекватан приступ. Што више одговарате на њихове потребе, лакше ће детету бити да буде отпорно на промене које га чекају у животу.
- Можете утицати на развој самопоштовања код свог детета тако што ћете бити љубазни, саосећајни и радознали када је у питању све што им се дешава.
- Када се деси неки проблем у комуникацији или уђете у конфликт, покушајте да поправите штету и успоставите поново присан контакт, што је пре могуће.
- Можете помоћи свом детету да стекне осећај сигурности тако што ћете му омогућити да проводи неко време и без вас, како би полако постајао „свој”, али да их при поновном сусрету дочекате са љубављу и позитивном енергијом, чак и ако сте због нечег можда љути. Смирено разговарајте са дететом о ономе што вас брине и искористите шансу да сваку ситуацију претворите у прилику за учење.
Као родитељу, сигурно вам није увек једноставно да контролишете своје реакције и будете сигурни да ли сте прешли ту границу ка вербалном злостављању. Између строгог васпитања и оног које ће детету оставити трауме за читав живот, линија је танка. Али само свест о томе како се понашамо може нам много помоћи: ако слушамо тон свог гласа, избор речи, ако посматрамо говор свог тела, лакше ћемо их и контролисати. Мала деца, чије понашање понекад делује готово неподношљиво, која можда терају инат, пркосе или су чак потпуно равнодушни према вашим захтевима, ипак су веома рањива. Искуства која носимо из детињства – дивна, ружна и све остало што је негде између – важна су и треба да остану упамћена и поштована и кад одрастете. Јер нас она чине оним што јесмо.
Приредила: А. Цвјетић
Извор: Psihologytoday.com