„Problem sa verbalnim zlostavljanjem je što nema dokaza“ rekla mi je Marta. Ona dolazi kod mene na terapije zbog depresije.
„Kako to misliš, nema dokaza?” pitala sam.
„Kada je neko zlostavljan fizički ili seksualno, to je konkretno i stvarno. Ali verbalno zlostavljanje je amorfno. Osećam da kad bih nekom rekla da sam bila verbalno zlostavljana da bi on samo mislio da se ja samo žalim što su na mene vikali.” rekla je.
„Mnogo je više od toga” rekla sam.
“Problem je u tome što niko ne može da vidi moje ožiljke.” Znala je da je njena depresija, anksioznost i duboko ukorenjena nesigurnost zapravo posledica verbalnog zlostavljanja kojem je bila izložena godinama.
„Bilo bi mi lakše da sam dobijala batine,” rekla je Marta jednom prilikom.
Ova njena rečenica naterala mi je suze na oči.
Verbalno zlostavljanje je mnogo više od obične grdnje
Na toliko je načina Martina majka njoj nanela bol i traumu za čitav život:
- Glasan ton njenog glasa.
- Oštrina njenog glasa.
- Hladan, gotovo smrtonosno hladan pogled kojim ju je gladala u trenucima besa.
- Kritikujući, ohol i prezriv izraz lica koji je činio da se Marta oseća nevoljeno.
- Trajanje verbalnog zlostavljanje — njena majka umela je nekad da viče i satima.
- Uvrede i etikete: Ti si razmažena, grozna, glupa itd.
- Nepredvidivost trenutka kad će se njena majka prosto u sekundi pretvoriti u nekog drugog.
- I verovatno najgore od svega – osećaj napuštenosti.
Kada na nekog prečesto viču, to menja njegov um, mozak i telo na više načina, uključujući i povećanu aktivnost dela mozga zaduženog za emocije (amygdala), pojačano lučenje hormona stresa, pojačana tenzija u mišićima i još mnogo drugih stvari. Kada na nas prečesto viču, to menja način na koji mislimo i šta osećamo o sebi, čak i kad odrastemo i zasnujemo svoju porodicu. To je zato što se mozak razvija u zavisnosti od iskustava kojima je izložen i, prema istraživanjima, mi bukvalno možemo da čujemo glasove svojih roditelja kako viču na nas, čak i kada oni nisu u blizini. Marta je morala naporno da radi da bi prevazišla, makar delimično, sve što se u njoj godinama taložilo kao posledica verbalnog zlostavljanja.
Veliki broj istraživanja na temu povezanosti majke i deteta potvrđuje jednu očiglednu stvar – ljudi su bolji i uspešniji u onome što rade ako se osećaju bezbedno i voljeno, što, između ostalog, znači i da su tretirani s poštovanjem. Ono što je za većinu možda novo, jeste otkriće da se mi rađamo sa potpuno formiranim i zrelim emosijama poput tuge, straha, ljutnje. Ako se, recimo, osećaj straha neprestano izaziva kod deteta, na primer čestim vikanjem, automatske fizičke i emocionalne reakcije izazivaju traumu i stres kod deteta. Stres u njihovim malim telima i mozgovima raste uvek kad se osećaju napadnuto, uključujući i glasno vikanje, nagle i zastrašujuće pokrete, poglede koje oni tumače kao mržnju i osudu itd.
Deca se ponašaju bolje, rade bolje, uče bolje kad su smirena. Što je smireniji i pristupačniji roditelj, smirenije i sigurnije će biti i dete, što sve, opet, utiče na to da se telo i um deteta razvijaju na pravi način.
Šta je, onda, zadatak roditelja?
Da biste uticali na to da se mozak vašeg deteta razvija na pravi način i da se ono oseća sigurno i bezbedno u svom okruženju, evo šta možete da uradite.
- Budite svesni da deca imaju vrlo stvarne emocije koje zahtevaju adekvatan pristup. Što više odgovarate na njihove potrebe, lakše će detetu biti da bude otporno na promene koje ga čekaju u životu.
- Možete uticati na razvoj samopoštovanja kod svog deteta tako što ćete biti ljubazni, saosećajni i radoznali kada je u pitanju sve što im se dešava.
- Kada se desi neki problem u komunikaciji ili uđete u konflikt, pokušajte da popravite štetu i uspostavite ponovo prisan kontakt, što je pre moguće.
- Možete pomoći svom detetu da stekne osećaj sigurnosti tako što ćete mu omogućiti da provodi neko vreme i bez vas, kako bi polako postajao „svoj”, ali da ih pri ponovnom susretu dočekate sa ljubavlju i pozitivnom energijom, čak i ako ste zbog nečeg možda ljuti. Smireno razgovarajte sa detetom o onome što vas brine i iskoristite šansu da svaku situaciju pretvorite u priliku za učenje.
Kao roditelju, sigurno vam nije uvek jednostavno da kontrolišete svoje reakcije i budete sigurni da li ste prešli tu granicu ka verbalnom zlostavljanju. Između strogog vaspitanja i onog koje će detetu ostaviti traume za čitav život, linija je tanka. Ali samo svest o tome kako se ponašamo može nam mnogo pomoći: ako slušamo ton svog glasa, izbor reči, ako posmatramo govor svog tela, lakše ćemo ih i kontrolisati. Mala deca, čije ponašanje ponekad deluje gotovo nepodnošljivo, koja možda teraju inat, prkose ili su čak potpuno ravnodušni prema vašim zahtevima, ipak su veoma ranjiva. Iskustva koja nosimo iz detinjstva – divna, ružna i sve ostalo što je negde između – važna su i treba da ostanu upamćena i poštovana i kad odrastete. Jer nas ona čine onim što jesmo.
Priredila: A. Cvjetić
Izvor: Psihologytoday.com